Sion

148

ном „Свете Инквизиције", а ова нове секте: Бра&е и сестара слободног духа, Аиостолика, сљедбеници Јоакима калабријског, Амалрика Париског и др. Те секте, што у XIV вјеку састављаше доста многобројну количину, умножише се, да љепшим вјендем украсе дједовање римске курије, са новим сектама: Флагелата, Деалбатора, Илумината и т. д. и т. д. док напосљедак најсвјетлији умови запада скочише и у један глас почеше своје негодовање изјављивати и просвједовати против обће искварености, која је свом римском дрквом овладала. Најозбиљнији просвјед против изопачености црквених установа удожпше учени богосдов Виклеф у Енглеекој и Јован Хус у Ческој. Благодарећи нечовјечним поступцима страховите инквизиције и обћем унутрашњем и спољашњем расдабљењу римске цркве с једне стране, а с друге озбиљности нових просвједника, наука њиова необичним начином распространила се, расподожида је умове к сазнању потребе обће реорганизације цркве и подожида је темељ оном великом покрету, који у историји човјечанства особиту епоху саставља. А шта да кажемо о XVI вјеку? Дајмо рјеч знаменитом Фдерп: „У овом вјеку, вели он, црква (римска) обтерећена обредном спољашношћу, обезображена вдастољубљем и користољубљем кдира, раскошношћу и сујевјеријем свјетовњака, ослабљена до изнеможења у управи п дисципдини, превративши духовну вдаст у предмет трговине, од сидног напрежења неких чданова своих , претрпида је тако сидни удар, да се је на неколико дједова раздједила. Бједства и мјере прошлих вјекова нису могле издечити ране, напротив умножише их, одкривши их јасније народу и свјету и раздраживши на најјачи начин умове. У намјери да се успостави црква на ступањ апостодске чистоте, многи се одједише од Рима Право црквеног преобразовања, које је усвојено било једним, отварало је пут и пружало је средства другим да пронадазе свој начин преобразовања и да проповједају своје теорије. Таким начином јавише се преобразоватељи, а по именима њиовим — цркве: Аутеранска Калвинска, Менонитска и Социнијанска" (Аћгеде с!е Г Шз^оГге есс1еа раг. М. Пеип.) Треба ли још да спомињемо Јансенисте, Квијетисте, Англиканску цркву, Немачке-католике, Старо-католике и др., које је својим особитим дјеловањем римска курија изазвала. Много би могли још по овоме питању написати, да нам је згодније печатати, него доста је писцу Ба1та21а саМоИса п овога. Нека хвали сада характер римске цркве, која има тобоже у себи јаке податке да на пут стане вјерском одступништву, нека проводи паралед међу римском и православном црквом, нека сравњује број