Sion

163

на вишем ступњу умног и редиђијозног знања, него што беху народи запада. А овим се објашњава и то, што се човечанство на истоку с већом јенерђијом и јачом вољом заузимало да се усаврши у познавању богооткровеног учења хришћанског и што је боље и брже познадо његову истинитост и врлину, иего народи других крајева и других земаља. Јест, кад се јави нова вера на истоку , исток се не заустави на једној само обредности и епољашности њеној, но напротив догмати вере, и то догмати највиши, најтаипственији, ево шта заузе прво место у источних хр. научара и управо замени првашње филосоФске системе незнабожачких мудраца. Поред тога Хришћанство овде не беше спојено са световном влашћу и грађанским уређењима као што то видимо на западу: оно је прелазило са човека на човека, од мисли на мисао, те је с тога и одржало свој карактер вере и мисли. Шта више овде је сваки члан имао законито ираво да учествује у делима своје помесне цркве и да размишља о предметима вере и о делима црввене управе, наравно у толико, уколико су се та дела тицала њега , као члана црквенске општине. А код развића умне јенерђије и релиђијозног интереса — по себи се разуме — да се није ни могла усредсредити мисао релиђијозна у једноме или у неколико лица , као ни у целом сталежу црквених служитеља т. ј. у клиру, а много мање у којој другој иомесној цркви. Па зато се овде нису могле ни увући оне клерикалне злоупотребе, које су се увукле и развиле на западу. У свакој црквеној општини живело је оиште црквено предање, које није допуштало да глас засебнога лпца постане општим веровањем. Тако беше у свакој посебној општини, тако беше и у целој источној пркви. По близости пак и по узајамном удружавању помесних цркава, оне једна другој беху уједно и контроле , те с тога иаиство није ни могло да се пресади на истоку. Али тако исто није могло овде понићи ни оно, што би ма у чему било налик на иротестанство. Допуштајући свакоме