Sion

221

Оснивајући се на свему оном, што смо о крштењу Срба казалн, можемо смедо рећи: Срби су од времена апостодских па до XI стодећа примали хришћанство у разна времена у већим и маљим групама; њима су хришћанску науку нонајвише проповедали Грци, с којима су они били од вајкада у близком додиру. Срби су изодавна навикли се били гдедати па Грке и на њихово духовенство, као на људе, који су исиуњени хришћанском истином. Из овога се може извести то, да су Срби предостављали грчком духовенству не само право учења, већ и црквено уређење и управљање. Шта више, оно је завдадало свима религиозним интересима српске цркве и само њихово подчинење цариградском патријару природно је подчинило и српску цркву. Сљедствено, зависност српске цркве од цариградског патријара јавља се , као историјски приуготовљена; — због тога, ма како духовенство грчко, са својим ревностним заузимањем на утврђењу хришћанске науке, било за народ српски корисно, ииак оно није могло потпуно удовлетворитисвимарелигиозним потребама Срба — премда једноверног народа. Према овоме могао би се извести закључак овакав: хриш&анство за дуго време није било основним начелом сриског живота. У овоме је тек могао успети — при садјејству промисла божијег — само св. Сава, први архиепископ српски, који је добро иојмио нужде свога народа. Њему једином, кроз толика стодећа, беше суђено, да развије и на висину независности подигне српску цркву. — Даље ћемо расматрати, каки су биди унутарњи одношаји српске цркве наспрам цариградске у овом најтамнијем времену у историји срнске црквеII. Латинска ироиаганда у Србији. — Борба грчког духовенства с латинским мисг^онерима. — Колебање Срба у вери. — Установљене словенске архисиискоиске катедре иод назвапем „Прве Јустинијаније (Рггтиз ЈизИпгапиз) доцније ирозвана Охридска. — Узрок што су Срби више тежили к цариградском иатријару, него ли римском иаии. Истинску истину рекао је један даровити и учени Дубровчанин Никода Иуцић (Рагга), кад је казао, да је „ре-