Sion

375

Грчко духовенство, које је се задржало у Србији и после уређења српске независне архијепископије , као што смо то више напоменули — и које је врло тешко било срп. архијепископима изтиснути из својс јерархије, — при свакој удобној нрилици клеветаше код царигр. патријара на српско свештенство. Ово клеветање царигр. патријари лако су примали за истину; јер су и сами гледали на српску архијепископију и њено духовенство иеиријатељским оком. Па према овоме нису никад пропуштали мисао , да, што пре , треба наново нодчинити срп. цркву себи и установити у њој грчку јерархију, а затим завести и грчки језик при богослужењу, заборавив, да, је српски народ и пређе хтео због тога одцепити се од грчке цркве и предати се у наручја римском папи и примити унију; и што није ово учињено , то имамо благодарити једино св. Савви, а не грчком духовенству. Против овог подлог клеветања охолог грчког духовенства јавља се сада нови заштитник срп. цркве храбри Душан. Грчки император Андроник подигао беше војну иротив Србије, у време владе краља Дечанског оца Душанова , у нади да ће српску државу покорити. Сва је прилика, да га је на ово наговорио царигр. патријар, који такође имађаше велику наду да ће покорити српску цркву. Но они су се оба у свом предрачуну преварили; јер грчка војска у том рату беше до ноге потучена и разтерана (у 1331). У овом рату највише се одликоваше млади Душан, који се још тада зарекао, да ће све силе своје уиотребити, да српској цркви задобије потпуну самосталност и да ће првом приликом српску архијепископију подићи на ступањ патријаршије. И заиста срећа га послужи, те наскоро после ове битке с Грцима прими у своје руке управу српске државе и 1336 године крунише се краљевском круном. Душан , иошто је ступио на престо оца свога , желећи осветити се Грцима, што су иа оца његова нападали, удари с војском на њих и наскоро побједи Грке и освоји многе њихове пределе, а народ Грчки својом силом јако застраши.