Sion

386

ј васпостави српску архијепископију, која ће признавати царигр. патријара, као главу срп. цркве. Но пошто Душан није хтео ни да чује за царигр. патријара и његове захтеве, тада носљедњи анатемише срп. цркву, духовенство, цара и цео срп. народ. На ту анатему Душан није ни главе окренуо , већ напротив утврди закључак српског сабора и строго нареди, да се у будуће не сме ни један свештеник у Србију примити, који би био туђе народности, а нарочито грчке и папске стране. Гдавни узроци, који су дали повода , да се српска патријаршија установи били су сљедећи: а) Грчка јерархија није могла потпуно одговорити позиву свом наспрам разних потреба срп. цркве и то због тога, што је била прва удаљена од последње и што се она због своје егоистичне цељи није старала о унапређењу и развићу сри. цркве и њених свештено-служитеља, те је због тога последња више имала штете од прве, него користи. Представитељи грчке јерархије више су се мешали у политично-државна дела, те тако често завађали два једноверна народа , да су међу собом рат водили, као што мало више казасмо. б) Ширењем државних српских граница, ширила је се и црква српска, па с тога је се и осетила прека потреба у вишој црквенској власти, која би достојно одговарала узвишеној независној држави српској и самосталном народу. Јер српска држава имађаше тада у средини својој три виша црквенска представитеља , на име: архијепискоиа српског, митронолита охридског и бугаро-трновског патријара. — Ево шта је Душана побудило, да узвиси сриску архијепископију на ступањ патријаршије, која неће ни од кога зависити, већ својим вишим црквенским аукторитетом моћи дјејствовати на сво духовенство у Србији, па и на оно које је подчињено срн. царевини.