Sion

405

нпкако докле се год човек не спушти, за не колико корачаји, над сам тај подуострв. Више ових доста високих брдашаца подвже се гордо венац Главица, која иде право од југа к сјеверу, па којој је село Скобаљ. На овом полуострву бпо је стари монастир, од кога п данас стојп часна триеза са пеколпхо старих гробова пз 16, 17, п 18 века. Дивап је п прекрасан простор овај, ког од места некадашнег манастира па за једно 5. хватп, облпва са три стране Колубара, те од бнвшег монастпра па до подножја брдашца биће доједно 15 хв. на запад. Даље кјугу иманешто равнице око Колубаре; но је она млого нпжа и једва се над водом колубарппом заједан хват узвишује, а од сјевера и нема никакве равнпце, но је велика стрменитост. Чудпо је п дивпо место ово, на ком је некада лежао св. храм, око кога су сахрањивани тадашњи његови парохијани. Још је чудноватији жуинп ваздух, који је само ту и на том месту, а већ за иеколпко хвати царује сасвпм друго, тако да се пзразимо, подпебије. Његовом положају и ваздуху неможе се човек надпвити и начудити, а он је онај исти, који и у осталих места прастарих Срба, на којима они иодизаше своје светиње и сахрањиваше своје помрле. Зајиста ништа красније, нпшта дивнпје, тајанственије, тишије неможе ни бити, као ни нриличније на овој земљи за такве потребе људске, но што су места, која бираху нашп прапраочеви и ирађедови. Рекосмо до 5. хвати даљине од бпв. св. храма протиче Колубара, као знак и суштаствени услов, без кога наши прапрађедови и прапраочеви неподпзаше ни своје свете храмове, нити осниваху вечне домове за своје помрле и вечно спавајуће. У самом овом дпвном п прекрасном мссташцу, зараслом у сам чечер и аидрак висок и густ, да се проћп не може, пађосмо трп стара гроба, н то два од сјеверне стране бнв: мопастира, а један од јужне. Можда пх и више има, али се није могло никако даље и сво месташце прећи и разгледатп. Оба она са сјеверне стране покрпвенп су дугим доста широким, но до '/ 2 стопе танким поклопницама, лепо изтесаним од белутка камена. Онај од јужне стране, осим поклопнице, имао је и доста висок, но танак, бпљег од истог камена, што је показивало знак слабосги н изумирања српске силе, славе, богатства и просвете. Прва два бејаху нз 17 века, а трећи је пз свршетка овога, или почетка 18 века. На угледном бпљегу стајао је и крст, но не оиако дивно и великоленно изрезаи, као што су стари крстови српски из ранијих векова, него је само онако урезан у овај биљег, па и изгледина му показиваше спротпњу, невештину, јад и чамер. Он изгледа као први цртежп почетника цртања спрам цртежа правих вештака.