Sion

431

н>ега како русе, тако и литовце , и они прогласише својим кнезом рођака му Витовта, који ако и није био тако Фанатичан, али свакојако, као католик , није могао ићи на руку православљу. Он је такође рачунао католишство господствујућом вјером литовскога књажества и за бољи успјех аегов отворио је у Вилни и Кијеву латинске бискуиије. Посље Витовта, кад кнезом постаде брат Јагајлов Свидригајло, православни народ стаде слободно дисати, Свидригајло се ревносно заузе за востановлење православља, ступи у борбу с братом и за кратко вријеме ишћера сво латинско духовнишство из своје земље, разори и попали све готово њихове дркве. Али скоро Јагајло и пољаци побједише Свидригајла и узведоше на литовско-руски престо брата Витовтова Сигизмунда, који одма подиже гонења на православље. Но уколико се усрдније католичко духовнишство стараше о распрострањењу своје вјере међу русима у толико се више убјеђаваше у немогућности то достигпути. Видећи неколебљивост руса, они напустише мисао о католишству и стадоше номишљати о распространењу уније међу њима. У то вријеме мисао о сјединењу православне цркве с римокатоличком бијаше обшта и на истоку и на западу. Грчки цареви за да спасу своју државу од турака, одавно искаше помоћи на западу, нарочито код папе, који се све још сматраше и духовном и политичком главом западнијех хришћана, и изјављаваше готовност иризнати га главом цркве и примити догматичне заблуде запада. По несрећи, и међу вишим духовпишством грчким нађоше се приврженци уније с Римом; у том броју беше и митрополит руски Исидор (грк). На Флорентинском сабору (1438 г.) свечано би нроглашена црквена унија, и одпадници Грцн признадоше главенство јепископа, исхођење св. духа „и отђ сина, као и чистилиште. Само четири православна јепископа, међу којима беше и знаменити митрополит ЈеФески Марко, не подписаше се на саборна акта. Негледајући на то, унија мало