Sion

434

изјављујући притворно сажаљење о њеном бедном положају. По мисли знаменитога језујита Антонија Посевина у Риму основано беше унијатско учидиште за источне хришћане и у њему неколико мјеста за русе. Посевин и Петар Скарча, ректор вилинске језујитске колегије, издадоше неколико сачинења против православне дркве и подробно развише план уније. Други језујити издаваху православне књиге , у које напријед, наравно унесоше римокатоличке мисли, и у поквареноме виду распрострањаваху их међу православнима. Да би пропаганда њиова имала више успјеха, они се свакојако стараше, да попуњавају јерархична мјеста или својим питомдима , или недостојним мирјанима, који би готови били у свако вријеме прећи на њихову страну. Л.итовско-пол>ски краљеви свагда су злоупотребљавали својим правом при утврђавању вишијех јерархичнијех лица, а сад они до тога присвојише себи то право, да бираху и назначаваху на јерархична мјеста, кога шћедоше. Краљ Стеван Баторије (1576 — 1586 г.) обично за војеве заслуге раздаваше јепископске катедре и богате архимандрије, не обраћајући пажњу на умствена и кравствена качетва будућијех пастира. Међу јепископима, архимандритима и игуманима бијаше двојеженада и тројеженаца, а неки продужаваху и у јепископскоме сану живјети са својима пређашњима женама. Наравно, од овакијех недостојнијех пастира могло се свашта очекивати. По несрећи и православно племство није се одликовало религијозном сталношћу. Благодарећи хрђавом васпитању, они се стиђеше своје вјере, као гејачке, и прелазише или у католишство, или у протестантство. Само православни народ и духовнишство беше, као и свагда, тврдо у вјери. По срећи, језујити мало обраћаше пажње на народ , не надајући се срести у њему озбиљнијих препона. Али се жестоко иреварише , јер баш у народу и лежаше снага и сила православља. У то вријеме , кад језујити све своје пажње обратише на племство и јерархију, у разним мјестима народне обштине