Sion

448

устанак народњи за вјеру с ужасном жестокошћу бн усмирен. Све готово вође народње у том броју и гетман Каливајко, у 1597 г. бише спаљени у Варшави, житељи се лишише својих права и у Малорусију уведена би војска. Почеше се страшна притјесњена за вјеру. Православне цркве силом отимаше и обраћаше у унијатске или даваше јевреима под аренду. Јевреји не само узимаше плату за крштење, вјенчање, погреб и уопште за свако богослужење, него се и ругаше над православљем. Заштитити поругану вјеру није имао ко, јер сви готово знатни православни руси или помријеше или пређоше у католицизам и опољачише се. У Малорусији барем козаци и сељаци, од времена до времена., устајаше на заштиту своје вјере , а у Галицији, Волинији и Л.итви не би ни тога. У овима пределима отворено беше поље Фанатицима, и они радише, што шћедоше. На варшавској скупштини 1620 г. заступник од Волиније, Лаврентије Древински, ево шта говори о стању православља у слободној Ријечи Посполитој: „Двадесет година, како ми на свакој скупштини горким сузама просимо и не можемо иснросити, да би нас оставили у нашим правима и слободи. Ко , Боже живи! јасно не види, каква притјеснења, какве нетрпљиве муке трпи руски парод за своје благочестије! Већ су по великим градовима цркве запечаћене, црквена имања разграбљена, по манастирима, у мјесто људи, стоку затварају. . . . У Могилеву, Орпш и Пинску дјеца умиру без крштења; тијела умрлијех без опијела извозе се из вароша, као мрцина; народ живи у нечистоћи без благословења, умире без исповјести и причешћа. А шта се чини у Лавову. Ко се од православнијех не склања на унију, томе нема мјеста у вароши, тај неможе ни трговати, ни крчмити, ни у запатлије се записати. Ко је умрво, — не може се јавно по црквеном обреду саранити; које болестан , — не може се причестити. — У Вилни , кад оћеју да испрате мртво тијело, градска врата, којима сви пролазе — и јевреји и татари, — обично се затварају, и православни