Sion

491

ховски, похаташе да поставе на његово мјесто човјека, који се одликоваше мржњом на све, што је православно и руско: то бијаше унијатски свештеник Јован Калински. У колико је Калински био благонадежан човјек, може се виђети из тога, што је он са својом Фамилијом примао само дјелателно учешће у вријеме посљедњега пољскога устанка: његови синови заједно с пољацима, борили су се с руском војском, а његове шћери примале су учешће у свима политичким демонстрацијама. Разумије се, од Калинскога, као јепискона, руси-унијати нису могли ништа друго очекивати, до гажења своје вјере и народности. И заиста, док он стаде управљати холмском јепархијом, одма поче истесњаваги источне обреде и обичаје и уводити римско-католичке. Бездушни оргуљи замијенише црквено појање, летурђија стаде налик на мису, јер све молитве, које свештеник свенародно у цркви говори, беху избачене, и међу њима нарочито молитве за цара; у мјесто да говоре поуке на руском језику — они почеше говорити на пољском, а сви приврженици источнијех обреда и руске пародности беху удаљени од својијех дужности, а неки као на пр. свештеник Јосиф Војтицки, и предани Фанатичком проклетству. Из 269 парокија холмске јепархије 57 нису имали својијех свештеника, него су се, по распоређењу Калинскога налазиле под управом католичкога духовнишства, које, разумије се, није пропустило згодне прилике обраћати их у своју вјеру. Напосљедак на пољско-католички правац Калинскога и на жалосно стање унијата правителство обрати своју пажњу. По умирењу пољскога устанка оно се ревносно заузе за востановлење погажепе руске народности и очишћење унијатске цркве од примјеси католичке. На основу папскијех „булла" (Климента VIII од 22. Декембра 1595 г. и Бенедикта .XIV од 24. Декембра 1743 и од 11. Маја 1744 г.), утврђавајућих неприкосновеност источнијех обреда код унијата, нравителство у 1864 г. обрати се питањем Калинскоме односно одступљења од папскијех уза-