Sion

478

у грех не упише говорећи: „Оче! опрости им, јер не знаду шта раде!" Првомученик Стеван, камењем ударан, моди Бога за убице своје овако: „Господи непостави нмђ грјеха!" —А зар да нас „праздниковТ) праздникт> и торжество над торжествама," ускрснуће Спаса нашег, не побуди да незнатне увреде друг дрЗ г гу неопростимо, те да „чистим срдем Бога сдавећи" победу над смрти, као знак и нашег васкрснућа, нездобиво и братољубно преузносити и сдавити можемо ? Нашто то здобно срце у човеку, нашто та осветничка скдоност наспрам бдижњега, наспрам негда искреног друга, наспрам брата, пријатеља и сажитеља свога ?! Нашто море јада и патња човечијих још таквим несмисденим, зверским и крвничким узбуђењима размножавати, кад је „живот човечији као трава, а сдава његова као цвет на њој к ?! Здобан човек не промишља о посљедицама свога подузећа, зди умишљаји постају страстни и теже за извршењем само те себичне своје намере , а немисде шта ће за тим наступити; тој је страсти поддегао Јуда — предатељ Христов, Пидат као судија, пак и сам народ јудејски као тужитељ Месије! Јуда, када је чуо да је савет архијерејски осудио његовог добротвора, учитеља и васпитатеља — на крстну смрт, раскаја се, па дошав у цркву побаца све добивене сребренике — насред храма, као добивену цену за неоценљиво бдаго рода људског, а сам за тим оде и удави се због гриже савести своје као бодрог стражара над врдинама људским, а строгог изобдичитеља и судију у дедима пакости, здобе и освете Пилат, видећи да је праведника на извршење пресуде предао, претвори се у крводока људског отимајући и гонећи немидице све што му под руку дође, док и сам у немидост и подозрење не паде код свог вдадаоца , те Еадигудом царем римским у град Вијену у прогонство одасдат у очајање паде и вдастник мачем својим себе прободе и уби.