Sion

520

Окајте се зала ла, времена, да вам се ова не сурвају над собственим главама! Реците једном слободно у очи целом свету: сви смо браћа, сви смо људи, сви сад као такви на овој земљп мозкемо н хоћемо да живимо. Реците: нема робства, нема више покорених народа, нема држава основаних на несрећним раменима и костима покорених интригама, вештином, силом, иодлошћу, себичношћу, гордошћу, политпком, јадних и чемерних поштених народа! Та, живот је само тренутак један спрам непрекидне вечности. Нежртвујте бога радп, вечност за тричави тренутак овог века! Но куд ја одох? Далеко би зајишао. Не бих мезауставиле несамо Алпнске, но и инђпјске худе горе и планине. Не бп мојпм мислима стале на пут две воде Јадранског п Црног мора. Далеко бих далеко отишао у сву 'Берманију у даљне азијске земље и тамо би потресао кости млогим народима п прапрачукунђедовима својин. Боље је нека леже мирно, нзк им труну кости и под другим именима и народностнма но оне увек остају српске кости мртве, српска изумрла немоћ, српски одискони јад и чемер. У тим мислима већ је се и расвптало и ја устадох и одох ц умих се на кладенцу живом водом, баш на врелу прастаре коњичке воде, која је сада занемарена и иокварена. Дуго сам морао чекати, док ми се друг пробудио, а још дуже док кмет дође, којп ми је се сам у вече, а н по особеној препоруци ваљаног капетана убског, обећао да ће довести доста људи, којима ћу разуме се по себп за труд платитн. Ми се одма кренусмо на коњима из гада лозничке крчме, и тако јахајући и пењући се уз планину Словац ево нас на врху његовом а са овога пешке се полако као спустисмо самим развалинама. Е диван ти је положај ове некадашње чисто српске тврђаве! ГГредставте себи впсину од једно 450 до 50о хвати над површином реке какве; уобразите: да је та висина од истока, сјевера и југа скоро сасвим неприступна, и само се од стране венцем последњег изданка Словачке планине може доћи овде и то преко доста дубоког вала; од источие стране, а у провалији страшној н грозној, скоро исиод вашпх ногу, протиче лењиво и мртво Еолубара ваљају^и се вао пшеница кад је мали ветрић и поветарак тек само онако Ларлика ; још кад узмете ту чудноватост да баш у сред корита њеног још и данас стоје огромне варнице, у којима стоји загашен вар од оног времена, кад је се овај градић зидао, а нарочито кад завирите у јазове воденичке; онда морате вољом, или невољом, замислити се о чудној и дивној славној старој прошлости српској. Од јужне стране ових развалина Чагаља града протиче, а под самом планином, на којој је град планинска