Sion

596

бало сматрати дакомисденим, новршним, нити би се много могло рачунати на озбиљност и дуготрајност његову. Прећи из једног вјероисиовједања у друго може се само посље пршвежног, дубоког изучења новог вјероисповједања; иначе прелаз је безначајан. Да религија није друго пего њека Филозовска Формула, која само разуму нринадлеж,и , то лакше би било захтјевати промјену Формуле: доста би било убједити противника да је нова Формула нравилнија, а да је његова погрјешна и ствар би била готова. Али религија пије филозоФија. Она је угњездјена у души човјека , она обухваћа све његове психичне силе и у такој се мјери идентиФицира с њима, да се може промјенити и замјенити новом, само посље другог настојавања и борбе са самим собом. Лако ће вјеру промјенити само онај, који не појима суштину религије, који не осјећа религију, иди краће да рекнем , који нема редигије; а о вођама старокатоличким ми то зајиста рећи не можемо, кад врло добро знадемо, да су они сав свој живот посветили изучењу религије и да су већим дјелом и служитељи њени. Западној цркви тешко је наједанпут оддучити се од свога прошлог, и вође старокатолички васпитани у тој цркви, прошавши много десетољећа у испитивању религијозне истине, не могу безобзирпо бацати се у наручија другој цркви. Они хоће да западну цркву расчисте од свих новоуведења, која се увукоше у њу посље X. вјека и да јој поврате древну истину, ону истину, која се је свето у њој очувада до великог раздједења цркава и коју они наоде данас у нашој православној цркви. 1Јш1;а8 т песеззагиз то је лозинка старокатолика и у тежењу да то јединство успоставе међу западном и источном црквом састоји се сав рад њиов, сав смисао старокатоличког покрета. Обредне особине појединих цркава имају другостепени значај у њиовим очима. Њима је стало до јединства и кад то јединство ностигну, они су постигли своју цјељ. Православна црква у том њиовом раду мора им руку помоћи пружити, јер и по њеном учењу, догмат мора једбн