Sion

606

Ја повторавам такође и то, да овде није сиор ни о времену, ни о удобности путовања, почем је Петар могао вматв и довољно времена и нужне удобности ради путовања. Ја говорим и тврдим само о томе, да Петар није био у Риму. Хронологија нам даје неколико бројева , коима се доказује, да Петар није био у Риму. Прелазећи од хронологије к нарочитом позиву, ја не само допуштам, него и безусловно тврдим мишљење првог мојега високоученог противника о томе , да тај позив не треба ограничавати, и да смо ми дужнн држати се дивног и мудрог правила самога Ис. Христа , који је говорио: „ово јеванђеље ће се огласити најпре у Јерусалиму, поеле у Јудеји, затим у Самарији, и најносле по целој земљи," а то се може објаснити овако: ми ћемо најпре расправити код своје куће, затим са растуреним изранљским народом, па тек после с незнабошцима. Дакле, ја допуштам да је Петар био апостол како незнабошцима, тако и јеврејима, на том устом основу, као што је и Павле био апостол и јеврејима и незнабошцпма, и о томе ми нећемо ни спорити; но ја се држим спецнјалне поруке, што су је добила ова два апостола, зауставићу се овде само на поруци Петровој, с тога, што управо о њему иде спор. Јуче је исказана била мисао, да у ономе, што је речено у посланици Галаћанима, ми морамо да видимо пријатељски међу апостолима пристанак, или, као што сад говоре, компромис. Не, господо, овде није ни пристанак, ни компромис, него специјална порука, дата од самог Бога. Иа баш и кад би допустили да је међу њима био узајаман пристанак, онда се мора мпслити, да су они поштовали и чували закључени међу собом услов. Ја се држим специјалне поруке, имајућн у виду ове речи из посланице Павлове Галаћинина: „а напротив, кад су видели, да је мени препоручено код необрезаних, као што је Петру код обрезаннх (јер онај који је помагао Петру у апостолству код обрезаних, помагао је и менп код нззнабожаца;) и кад су дознали за благодет, што ми је дата, Јаков и КиФа и Јован, који су сматрани као стубови, пружили су мени и Варнави руку дружбе, да ми цлемо к незнабошцима, а они к обрезанима." Овде, дакле, није пристанак, него признање с њихове стране да је Павле имао у себи божију благодет, која му је препоручила проповедње јеванђеља код необрезаних и незнабожаца, т. ј. позив од самог Бога; и у таком случају, господо, да би се могао извршити таки позив (синоћ је мој добар и одличан противник примећивао, да је Нетар био више наклоњен јудејцима), а држим да је Петар