Sion

715

Ако се данас у оним земљама , гдје је још пршшчно јака римска црква, Фактићно не употребљује сида, да обраћени и покорени буду иновјерди, то бива само из спољних саображења. У начеду сматра се за дужност принуђавати иновјерде да се покоре, јер је то изрично исказано у млогим папским декретима , које данас ваља сматрати као непогрјешиве оддуке. Ми њемачки богосдови увјек смо тврдиди, да није учење римокатодичке дркве да се иновјерци не тодерирају , премда смо убјеђени биди да су Фактично и папе и други високи достојанственици цркве сматради обвезом својом бити интодерантнима. Тако сам ја учио пуних 50 година , а тако су учиди и други католички богосдовп у Енгдеској и у другим државама. Ако су шиански и итадијански богослови другчије учиди, то је имадо оправдаље своје у особитим одношајима љиовим , о којима овдје нећу говорити. Сада пак морају сви богослови римски предавати као учеае своје цркве, да је употребљење силе против иновјераца допуштено и обвезано; јер што су папе у овом погледу учили, то од 18 Јулија 1870 г. ваља сматрати као догмат римске цркве. Чланови свију цркава, које су овдје заступљени, могли би бити окривљени да су у њека времена и они интолерантни били наспрам иновјераца. Да су овдје меноннти и квакери, они би могли, може бити , доказивати противно; но они нису никад толико моћи имали , да себи иновјерде нодчињавају. Али источне цркве нису никада проповједаде учепе, да се може или мора интодерантним бити нрема иновјерцима. У паиској цркви напротпв треба сада сматрати ово учење као необориву истину , а проповједање сдободе савјести у религијозним питањима — као јерес. Свезу овога учења са ватиканским догматима не треба оспоравати. Језујнти су то спремиди још пре 1870 г.; у многим списима, а нарочито у СтИа саМоНса они проповједаше, да је учење о сдободи савјести јеретичко; они су доста изрично исказади да прокдамирање непогрјешивости папске пма још и ту цјел , да се догматички значај да учењу о томе, да је слободно и обвезно употребљење силе против иновјераца. Ви ћете г сада, моја господо, дако поњати какав значај имају пред ватиканом два Факта из новијпх времена. Архијепискон Полоцки ЈосаФат Еунцевић био је при свршетку XVI вјека главно оруђе насилног обраћања православних у Пољској, а уједно и врло згодно оруђе, којпм су се извађади планови уније, што замишљаху Језујити. Због таковог свога дјеловања ЈосаФат је био убијен, —