Sion

726

Пет меседи пролива се крв српска у овим земљама и сва ова дивна земља ништа друго није, но сама пустош и развалине. Место умиљатих песама нечује путник сад ништа друго до пдач. јаук и лелек дечице за родитељима својим, и матера за изгинувшом децом својом. Домаћа православна црква српска са својим клиром и пастирима, у место аразничког и светлог одела, обучена је сад у мрачно и црно, и у место радостних и веселих песама црквених, нодижејаукза изгинулом децом својом, и већ нема моћп да сахрани мртве, а толи да пружи руку номоћи живима, који још чувају огн>ишта своја и неуступају навали дивљег азијата. Тужни одјек цркве „о блаженом упокојењу новопреставлених, за веру и отечество на брани живот положивших" као и последви братски опроштај са речима: „Вечнаја памјат" —то су данас опште песме Ерцеговине и Босне, које се могу чути не само у храмовима и домовима, него и на врлетима гора и непроходним дубравама и гудурама , и без сваке сумње обраћају на се пажњу, ако не ледене јевропске политике, то бар хришћанског света, у коме још није изумрло осећање човекољубља и милосрђа; — та и сам слепац народни, ако не са бојним копљем и са оштром сабљом , то с гуслама у руци хити иа бојиште духом', да онјева славна дела и јунаштва српских бораца; — нема села ни вароши , у којој путник неће чути, како српски гуслар изказује ову тугу и јаде! „Размакните се, вели он, ви горице чарне, размакните риш на Федихпнској висини, које беше 4 Августа 1855 године. Г. Исмаилов, поред војничког свог духа п рада , одликује се још и као љубитељ славенства п свега оног , што гове интересу славенства. Његова кућа отворена је у подне и у ио ноћп сваком брату славенину, који пде к њену с отвореним срцем и жели да добије било реч утехе, било сродне помоћи у својој засебној илп опште славенској, потреби. И ова црта његова карактера била је главни докретач , да дође на богомољу у српско нодворје иа дан ослобођеља Србнје 30 Новембра и да том прпликом изговори беседу, коју овде штампамо.