Sjećate li se još?

љају — али им се руке ипак крећу, а тијело им се полагано у раду миче. Сви смо ми као нијеме мазге с погнутом главом.

(Карло Ст. подофицир, пао на Монте Чењију 1916)

„. 1 септембра стиже у Ноја резерва. Тога је дана била годишњица битке код Седана и војницима је дозвољено да раде и чине што хоће. Они побише сву пернату живину и све питоме зечеве. Обраше још зелене плодове са дрвећа и све то скупа сложише у камару на једно мјесто. Да могну ручак скухати потпалише ватру, који су ложили покућством из махагонија, полупаше огледала и слике, поразбијаше кола и дјечије колијевке и у кућама не оставише ама баш ништа“

Исказ једног очевидца 12 маја 1917

Дај Русу — хицем дусу,

дај Французу — батину по гузу,

удри Брита — ногом по сред рита ! (Њемачка школска дјеца пјевала су по улилама).

У

· »е. У свакој бараци лежи на голим даскама до 600 људи, пуних ушију, бунцају и полагазо умиру. Мој сапатник надамном, у „горњем кату“ толико је ослабио, да се ни макнути не може. Нужду (мокри и с...) обавља на даскама на којима лежи, а текућина цури одозго наме између. дасака. Мој сусјед, који се још јуче због тога силно љутио, не љути с данас више ни мало... умро је Сви смо у грозничавом заносу. Коме је икако могуће извлачи се из бараке и бауља по снијегу упрљаном од мокраће и блата. Сваког јутра осване пред бараком mo неколико лешина, које купе у кола и возе у скупно гробље“.

(Л. Ф. пјешак)

10 =