Sjećate li se još?

тик тик

Нема љепше смрти на свијету...

(Стара. војничка. пјесма)

„Било је то, као да су се сами духови заратили: тако се не боре људи од меса и крви. Сваки боде и удара У црни зид људских тјелеса, које се у ноћној тами попут неке утваре полако повлачи. Посрћући корачамо преко тјелеса, која се по земљи од болова грче. Црни зид се ту и тамо раствара, пуца лагано узмиче...“

(ИЗ писма једног њемачког подофицира 22. X. 1914.)

„.... А онда летимо задихани и узнојени. Свуда око нас леже мртви и рањени, а ми преко њих тазимо као крволочне звјери. Ето нас да бестијално убијамо, само да себе спасемо. Руси бјеже, а ми их гонимо. Предамном бјежи један дугајлија, бјежи и виче. Наједном се окрену и стаде. Не видим у руци никаквог оружја. Десну руку испружи, а лијевом се маша за мали џеп на блузи. У страху и бунилу притрчим њему и забодем му бајонету у трбух.

Пушка ми испаде из руке и опазим како му се униформа зацрвени од крви. Гледам га како се с пушком у младом тијелу ваља по земљи, како ропће, стење, издише. Бацим се на земљу, допужем до њега и хоћу да му помогнем, Али је било доцкан... Он је издахнуо.

Извучем крваву пушку из крвавог тијела, хоћу да му скрстим руке на прсима и угледам у згрченој лијевој руци згужвану фотографију жене и дјетета...

Видио сам, да сам починио уморство. То је било прво уморство, а онда је даље слиједило уморство за уморством. Много, много још уморстава, а све само зато, да сам не будем уморен.“ (Ф. Ф. редов из Беча).

4.