Školski glasnik

Бр. 6.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 83.

време да даде маха свачијем слободном уверењу. С тога се држава ире свега мора ослободити од црквеног утицаја. У разним нередовним односима између школе и цркве поправак би био то, да се школа од цркве одели. Саму рсФорму наставе у веронауци замишља Рајн овако: 1. Пре четири године основне наставе, не треба дати деци никакву библијску наставу, јер за то деца нису још дорасла. 2. Од нетог разреда почиње библијска настава на основу скраћеног градива из Старог Завета, али уз посебну пажњу на доба о иророцима, које се до сад недовољно обрађивало. 3. Тежиште да буде, на уводу у живот и науку Исусову, али без догматичких додатака. 4. Тек у даљим паставнзм стуињевима (у продужним и вншим школама) да се упути омладина у религиозним тежњама. 5. Недељни број часова да се строго ограничи а учење на памет да се изостави. Ове тражбине изгледаће некоме, с обзиром на историјски развитак, сувише радикалне. Али треба рачунати са оним становиштем, које данас вл.-»да у томе питању и помишљати на то, да је непријатељско расположење у тој ствари, баш створено оним непсихолошким и из темеља неправилним присилним мерама, које су и децу и учитеља од првог разреда, па кроз дуги низ година мучиле у тој настави. Ту се мора створити неки преобр;-жај! А тај преобра жај у толико ће се пре постићи, у колико се реФормисте отисву од својих заумљгних појединости које заступају и пренесу се на опште поље у томе питању. Овога до сад није било. Преокрет на боље у овоме питању, све дотле се неће извести, док се сви слободног уверења свештеници, учитељи и родитељи не оставе својих индивидуалних жеља и наклоности, те се не сложе у извесним основним захтевима и не поведу једну опћу јаку делатност. Из свега овога а тако и осталих излагања, која су у томе питању на дневном реду, види се да је питање о религијској настави у пуном јеку. Оно се мора решити, ако се неће нустити да сва настава у веронауци пропадне. И ако се не може у свему ићи са тражбинама бременских и хамбургаких учитеља, то им се ипак не

може одрећи да донекле немају право. У том правцу један немачки црквени лист*) држи: Ако се од учитеља тражи, да децу уче ономе, што нису у стању с уверењем деци казивати, то им је дужност да то отворено кажу п траже у томе реФорму, јер иначе така пастава више шкоди него што користи ; она ће ону унутрашњу неосведоченост од које болује, пренети и на децу. Резолуције бременских учитеља, треба — дакле, сматрати као вапај за помоћ, и ширих кругова учитељских, који етоје у том положају, да морају деци оно даги што ни сами немају, наиме веру у догму. Поменути црквени лист, тумачи онај поклич бременских учитеља, као недостатак религијског уверења у опште, али људи самосгалнијег погледа, тумаче то, да је таком становишту једино крива црквенодогматичка настава у веронауци; она отуђује од религије, па ће и децу од ње отуђити. Но захтев неких црквених кругова, да се на место таких учитеља, поставе посебни учитељи за наставу вере и тиме да се реши питање о религијекој настави, није нравилан по мишљењу меродавних педагошких кругова. Религпја се из наставног градива у школи не може излучити, али догма може. Ако се догма из религијске наставе, издвоји, ако се Исусово хришћанство ослободи мистериозности у коју је умотано, тада ће са многих срдаца спасги терет; тада ће они с радошћу предавати науку вере, а не без воље као данас." Тако се расправља иитање о религијској настави, у западним педагошким круговима. Ми смо у главним потезима изнели преглед тога спора пред наше читаоце, не би ли можда и ми у томе нашли кључ оним приговорима, да и у нас све више отима маха верска равнодушност. А тако исто, не би ли можда ту потражили и ми узрок оном покрету, да се у нас узме од учитељства та настава и преда посебним вероучитељима Кад знамо какво је градиво и у нас одређено за наставу у веронауци, и у каквом правцу треба да се изводи, све јасније постаје, да и у нас

") Еуг. Кхгсћ1. Апге^ег. &