Školski glasnik

Стр. 178.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Вр. 12.

Наше школске прилике еу лоше, просветно стање нашег српског друштва слабо је и слабо се креће напред. Па норед свега тога, у нас је ва дневном реду хваљење свега и евачега што слабо или никако не треба хвалити. Ако је неко учинио своју најобичнију дужност, у нас се то хвали преко мере; ако је нешто учињено у корист школе ма најмање, што је тре бало већ давно да се учини, одмах се нађу спремаи ретори, који ће таке најобичније ствари уздизати до неба. Изгледа, да смо онај асталски, свечареки начин, који кипти здравицама пуним, већином незаслужених похвала, пренели и у озбиљан живот и запливали њиме у бескрајност. Тако је у нашим општим друштвеним приликама, па тако је и ссецијално у нашим школским стварима. На великој немачкој учитељској скупштини рекао је учитељ Тевс: „Треба да отворено рекнемо нашим школским власти• ма, али и свом нашем народу, да су наше школске ирилике ввЛином никаквв, да оне не одговарају ономе, гито наша школа треба да је нашем народу и отаџбини." Радимо ли ми тако! Ми увек истичемо само права народа на школу, а кад треба истаћи дужности, онда се око тога обилази с неком штедњом и бојажљивошћу, да се не би замерили и изгубили нопуларност. Такојетоунас било и пре и сада, па тако и видимо, да се у току многих година, наше друштво није сиремило да схвати значај жртава за просветну задаћу. У најшире кругове нашег народа допиру учитељи. Некад се од њих тражило да буду агитатори у корист националне евести. Но национална свест без дубљег схватања просветних потреба, само је јед на и то површна страна друштвеног унапређења. Стварно унапређење народа и друштва, може се постићи тек темељним унапређењем просветне основе. То је сувремен захтев друштвеног развитка основаног на истини, на резултатима практич ног живота, на науци. Једино учитељи могу оваком успеху крчити пут. Али ако не буду певци и наздрављачи по свечарима, ако не буду оруђе себичних пар-

тијских захтева, ако не буду робови свачији, него буду потиуно самостални, иде ални рлдници на про^ветном пољу. Но пре него што би могли доћи до те угледне висине, они морају биги по речима Тевса: „Најобразоваиији чланови у народу." Ако се неко влада по најно?ијем модном журналу, ако је шпортиста, ако је упућен у неке конвенционалне површности, не може рачунати да је спреман и интелигентан Учитељ тек најмање сме мислити то. Учитељ мора бити одан својој струци, али не само речима, него и делом. Он не сме мислити да је са изласком из учитељске школе, стекао право на неку заветрину и на нерад. „Школска служба је ратна служба, против суровости инаравне реуглађености" — вели Тевс. За тану службу мора учитељ бити што боље образован, „Народно образовање мора све сталеже обухватити једном мером. Свако новорођенче које у незнању одрасте, одрасло је као један нов непријатељ друштву." Ту лежи тежиште учитељева рада, И кад имамо на уму, да хиљаде наших учитеља имају пред собом из године у годину безброј подмлађених снага народних, онда се види колика је моћ учитељева рада, ако га изводи стварно, а не шаблонски, ако је веран оном идеалу у чију је службу стулио. Учитељи су увек била идеалисте, то се већ толико пута рекло. Они су увек били истрајни радници за добро народна напретка, али више него икад, данасимје задаћа да тежиште свога рада пренесу на чисто просветно поље народно. Но упоредо с тим радом, мора ићи једна важна чињеница у самим учитељским редовима, Учитељи морају бити једнодушни. Швајцарски учитељски кругови истичу једну важну предност, коју имају над немачким учитељима: „ Њихово удружење је окуаило у своје коло и учитељице; са учи тељима основних школа у једном су колу и учитељи средњих школа ." Сви они раде истрајао, заједнички Не би ли се из тога и ми могли чему поучити ? =