Školski glasnik

Стр, 306.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК.

Вр. 20.

имао је у власти драгоцени кључ, којим се решавају још нетакнута питања у царству опћег просветног затитја у нг.роду. Кад потоњп прасветни летописци у нашем народу стану исиитивати значај така рада, зачудиће се како смо ми, који смо тако рећи били сувремепици тога рада, слабо знали ценити вредеост његову, да још ии данас на 20 и више година, после смрти така умна иросветна радника, нисмо стигли ни да му сииее прикупимо уједно, како би се из њих могли мпој ом чему поучити, народу дати добру читанку у руке, а спремним стручњацима спремати градиво за студнју о једном мислиоцу на родном, који се не рађа у нар »ду често. Мислпоцу, који својим радом даје и диљимооколењима правац, којим путем треба поћп у поиуларисању просвете, да она може успешно утицати на развитак нвтелектуалне и моралне моћи народне коју често задржавају у напредовању уски погледи оних, који сутицајем приликн нстакнути, можда и не у злој намери, али ј-дностраним схватањем, греше и грепшће против основних појмовао срећи и будућности народној. Колико је значајан рад Натошгвићев уопште ио народни проеветни напр Ј дак, па педагошком нољу чини посебну еноху у нашој основној настави. Начела којих се он држао при ступању своме на педагошко ноље, била су у оно д• >ба и у западвих напредних педагога нова, још довољно не примењена у пракси, али заиажена као чврсти сснови напредног васпитања. У доба кад још није било великих политичких слобода, сасвим су необично нови звуци, истаћи опште просветно начело о интелигенцији духа и ума и о социјалитету. У области крутог схоластицизма истаћи начело, да је школа васпиталиште. а не само голо училиште за дресуру, јасанје пжлич борбе новог, напредног просветног духа са старим. А истичући уз то предност ове васпитне стране наставне, тачно је обележје прекида са старим од давниаа затеченим, не у правом смислу начелима, к лико уобичајеним нр< Фесионалним навикама које ни у могле да се отргну из загрљаја круте и скоро незнатно корисне

наставне шаблоне. Наговешгајем иравца у раду, да уз Формалау страну, мора, ма и у мањој мери за оно доба, доћи и реална етрана, резултат је оног појимања, да ће унапређењем наставе на нанред поменутим начелима, природна последица бити и ојачање реалног правца у настави, као што је то до данашњег доба и наступило, истина ее код нас, али у оиих културних народа, од чијих је иедагошких великана Натошевић прихватио просветне идеје, па и ту поменуту, и истрајно радио, да их према нашим народнпм особинама примени и изведе у основној настави и васпитању. А као прави недагошки мислилац, схватио је и тешку задаћу прелаза на нов насгавни и васпигни правац по оне просветне пијонире, који ће имати да заплове том новом иросветнол струјом, те означио, да и оквир интели генције тих просветних пијонира, мора иматп друге напредније размере. Код тог у^слова појавио се из њега нов напредан, практичан раденик, који вештим одабирањем износи ва површичу и указује на оне осеове у практичној настави, који у методици рада, не само да за оно доба дају нове идеје, основане на научним резултатима, него су многе од њих и данас осведочене истине, које сувременим научним ироучавањем освајају све јачи темељ, Да је у њима био јак реалан основ, сведочи онај одсев, који из њих и до наших дана допире и таку нам слику приказује, као да од тог времена није у том правцу ништа боље и напредније ни урађено од тога. Шга више по неки појави нас воде у недоумицу. није ли и тај тада стечени напредак, једностраном обрадом појединих каснијих радвика одведен на странпутицу. Велики је значај така иросветна рада, а да би се могао у граиицама оваког једног спомена оцртати потпуно изразито. Опширна студија тога рада, чека својег вредног раденика, који ће носиоцу тога рада Натошевићу, створитл незаборавни споменик, а српској просвети дати дело, којим ће моћи изаћи и пред културније народе, ноносећи се својим, ако не у пуиом смислу педагошким класиком, а оно ре Форматором основне наставе, који у томе раду