Školski glasnik

Вр. 3.

Стр, 45.

и чегртаљке. У колеби седи чувар, а нрема њему су пружени еви канапи. Шта му је посао ? — Ђ. Он гледа по њиви, кад види да врапци елећу на канапе он тргне канапе. — У. Асна му је од тога као и у нас против врабаца. Ђ. Вранци се плаше и одлете, али одмах опет долете и пипају ииринач. — У. Чувар, дакле, елабо помаже. Кад њива зажути и забели, долазе жетеоци с косама и жању. Ио негде има и машине за вршидбу. Но већином се то ради још по старом обичају. - Ђ. Снопље се простре на гумно. Волови газе по њему дотле док све зрно не омлате. У. После вршидбе суши се зрно на сунцу. Затим се ноеи у млин где се љушти од плеве. Иосле тога сипа се у вреће и разашиље. — А како је са здрављем у тим крајевима. — Ђ. Мочарно земљиште квари ваз дух у целом крају. С тога свет често пати од грознице. — У. С тога је забрањено да се пиринач обрађује у близини вароши, градова. Зашто је слаба корист од те наредбе? — Ђ. Јер окужен ваздух доспе и у вароши и у села, па се и тамо шири болест. — У. Но најгоре је на њивама пиринча. Ти људи се баве врло нездравим послом. (После овога. нонови се разговор о обрађивању пиринча али у том облику, да учитељ ставља питања како ће ученици одговарати оно што су од њега мало час чули).

Из праксе. Нагласак у говору. У школској настави важна је чињеница разговор. Сваки наетавни час, мора што више времена утрошити на то, да развије што боље дечје изражавање мисли. Уз ово се мора нарочито назити на нагласак. У кориет доброг и правилног нагласка у говору и читању пази се : 1. Свака реч у реченици изговара се са смислом т ј. ирема својој мањој или већој важности у реченици истиче ее она слабије или јаче нагласком; 2. Поједини делови реченице раздељују се према емислу; 3. Ударање гласом пење се или спушта, како то тражи ирирода мисли, а нарочито мора тон гласа одговарати оним осећајима који, се приказују у израженим мислима. Код доброг нагласка начин говора је правилан и чист т. ј. коректан и природан. Коректно казивање држи се евију оних закона, који су при изражавашу признати

као нравилни. Против тих закона у изговору греши се у говору чегртањем, шапутањем, ништањем. говором кроз ное а нарочито мутањем. Много невоље доириноси и провинцијализам у говору. Од народне школе не може се тражити да у деци очисти саевим провинцијализам и дотера им говор, као што се то иште од добра глумца. Школска деца не могу се одвићи од утицаја провинцијализма све да учитељ како примерним и иравилним изговором влада. ПТкола се мора чувати од мајсторија и мора на то пазити, да јој деца увек правилно говоре. При сваком говору тон мора бити примерен природи гласа у ономе, о чему се говори, а тако и садржини тога. Ако говорник греши против тога, тада не говори природно, него извештачено и аФектирано. Наука о нравилном наглашавању, има много нравила и унутстава, која треба да зна рецитатор и декламатор и да на њих нази. Потање испитивање тих закона, нема везе са овим послом у школи, јер она Фина ниансирања не могу се узети у школи у обзир. Пре евега потребно је да учитељ сам говори с нравилним нагласком, по ономе : „Ехешр1а каћипћ Важно је по учитеља да он сам пази на узоран говор. У учитељским школама, учитељски ваеиитачи морали би бити сами угледни говорници, тада не би у томе недостојало учитељима подесног вежбања. У неким немачким семинарима пазило се на вежбање у томе. И на учитељскии кон®еренцијама, зборовима, може ее доста учинити у корист тога, кад се предавачи, говорници мало потруде у томе. Но н норед чешћег слушања и читања о угледном говору, учитељ ће тек самосталном вежбом доћи до успеха у томе. Пре него што учитељ у насгави прочита нешто или предаје, мора му бити познато градиво ; смисао реченица и он мора да се пренесе у онакав расположај како то захтева смисао градива што се чита или говори. С тога практичари препоручују да се учитељ сам гласно вежба у томе. Слух много одлучује у правилном наглашавању, нарочито ако учигељ може да нази сам на свој изговор и да себе чује као што је свикао да другог чује. Сваки наставни час има евоје особености у говору, свој карактеристични тон. У веронаучној настави је н. пр, доетојанствен, топао, озбиљан