Školski glasnik

Сгр. 104. ШКОЛСКИ ГЛАСНИК 1зп. 7.

мах да пређем на само питање, о којем мислим говорити. Узима се као историјски Факт, да смо ми поникли на крилу наше јерархије. А тај историјски Факт, као да би се оснивао на томе, што је јерархија била први оснивач школа наших. Но то је тако, кад се узме то питање само с једне сгране. Ал' ако ми то питање погледамо и са друге стране, онда излази јасно, да је и јерархија поникла тако исто на крилу учитељства. Имајмо у виду почетак хришћанства. Богочовек Исус, створио је прво школу, у којој је сам учитељевао — па се отуд тек кадгод развила црква и јерархија. Према томе је дакле историјски Факт и то, да је јерархија поникла с нами заједно и с нами се заједно развијала и да обоје имамо један и исти почетак. Разлика је само у томе, што је јерархија умела из тога највише користи за себе да извуче. Последице су пак биле те, да се црква истакла за матер школе, а јерархија за тугора учитељства. И само се тако даје разумети превласт, коју је јерархија преузела над нами и коначно нас себи подчинила, Жалост је, али је непобитеа истина, да је учитељство, у тој подчињености својој, толико дегредовано било, да се сматрало последњим и најжалоснијим створом божијим. Јер покрај тога, што није имало никакве нанлаге, није имало никаквих ни права. Било је и гладно и бесправно. Али да би свој горки залогај насушног хлеба с-ачувало и да би својим покровитељима уго вело, морало им је по кући и по дворишту радити; морало им је дрва цепати, марву и коње неговати. Морало је цркву и порту уредно држати ; морало је звонити и у цркви кандила и свеће иалитп. На послетку морало је и при свима обредима црквеним још и торжествено појати. Морало је све повељено нспуњавати, ал' пи о чем и ништа није смело расуђивати . . . Па како је то онда, још на почетку било, тако се вековима скоро провлачило. Ни само силно време, није мо ло све да потре. Много штошта провлачило се и до најновијег времена; много чак и до наших дана, Провлачило се уопште толико, да ево још ви ми. који смо зашли већ у двадесети век, нисмо у

стању да се нарасимо неких намет дужности, већ нам се још и данас, чак у Форми званичних наредаба прописују. Па од тих многих намет-дужности, које су допрле и до наших дана, а које све нас иодједнако тиште, једна је такова наметдужност и аојање у цркви , са којим хоћемо данас мало да се позабавимо. Појање је дакле остатак из оног давна минулог времена, када смо ми још у повоју били. Али нам се оно још и данас намеће, као нешто једно са позивом нагаим, И Факт је Данас нико не може ни да замисли учитеља, а да га не види окружена са октојисима, минејима, типисима, свећњацима и кандилима. А то није никако оправдано. Очевадно, учитељ је данас ио евима правилима здравога схваћања педагог, а те све ствари спадају у богословију. А др. Фридрих Дитес је рекао: „Између педагогије, која се оснива на антропологији, и богословије, која се ослања на црквене установе, владају битне разлике. Ово морамо отворено призпати. Иначе би било неоправдано подузеће, или знак душевне и моралне изнемоглости, кад бисмо хтели да изравнамо и спојимо оне противности, које се не дају никако спојити." Тако овај педагошки великан. За то ми морамо једаред начисто бити, ко смо и шта смо. Или смо иедагози, или смо иојци. И једно и друго не можемо вигие бити. Појг^и баш нипаио. Данас то ни сама иедсаогија не трпи. Она није вигие у иовоју. Педагоггуа се данас развила у науку, иоја осваја свет и која га иодиже на моралну снагу гс висину. Али то још није све. Са појањем морамо ми раскинути и за то, што — не само што нема ничег заједничког са педагогијом, већ што нас оно држи још непрекидно у дегредацији, како према члановима јерархије, исто тако и нрема иароду уопште. Јер због појачке дужности, ми идемо још непрестаио упоред са црквењацима. А црквењаци су елужитељи цркве, чланова јерархије и општине, па према томе нисмо пи ми много од њих умакли. Како нас међутим многи чланови наше јерархије уопхпте гледају, дало би се о томе и сувише причати А у томе се баш и огледа истицање старе превласти њихове. 0 немилим