Školski glasnik

Стр. 158.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 10.

редо наиредовало је и учитељство. Педагогија је надјачада конзервативног попа а прегазила је и недостојног јој садруга црквењака и појца. ПерсониФикатори педагогије тргли се из дремежа, одгурнуше мрачњаштво, те збацише (а неки теже да збаце) са леђа своје недостојнике. На западу у већини држава, учитељство се отресло и ослободило својих недостојника Та струја учитељске слободе и самосталности, досиела је и до нас. И ми се нробудисмо из дремежа, напојисмо се свежим и поносним мирисом те западне струје, те из свег срца и душе кличемо: Доле са рушитбљем нашегугледа, доле са г^рквењаштвом и иојањем. Ово је историјско-културни факат, ко]и говори сопј/га, иојања. Нас је та топла струја више пута додиривала, али, место да смо је усиш вали ми смо је се клонили. Но нужда и егзистенција нашег сталежа, нагони нас да га усишемо. Сваки од нас који је био учитељ појац, за то време прежавео је доста тешких дана и испио доста горких чаша. Сваки од нас могао би написати читаву књигу о шкандалозним догађајима из појачког живота. Деспотизам некојих свештеника, омаловажавање нашег угледа, експлоатисање наше снаге, побудило је наше учитељство на овакав корак. Ово би био факат: борба за свој углед, живот и свој оистанак. Нређимо и на она Факта, која не говоре једино у прилог учитељства, већ говоре и у прилог наших школа, наше просвете и нашег народа, да се учитељство има ослободити појања. Наше учитељске школе сиремају наш учитељски подмладак за учитеље и појце. Учитељска струка треба да је главна, а појачка споредна. Но је ли у ствари тако? Није ! Наш учитељски подмладак не улази у живот ка I учитељ, већ као појац. Учитељска диплома му је само Формална квалиФикацпја, а 1Е0јачка способност то му је квалификација за стицање места. Појачка квалиФикација на сваком кораку, при тражењу учитељског места, надјачава учатељску диплому. Онај који добро и лепо поји тај осваја

добре штације, а добар учитељ и лош појац мора да се потуца, пати и мучи по најзабаченијим крајевима. Кад летимице пређемо преко нашег учитељског сталежа видићемо често најбоље појце-учитеље у најбољим местима, а лошије учитеље-појце у најзабаченијим крајевима а пашће нам наум њихова пропадања при избору. Није се ни чудити што нам је народ с тога у неким опћинама назадан и непросвећен. Овако стање трајаће све дотле, догод народ буде бирао појца, а не учитеља. Ово је факат културног назадовања пашег народа, који тражи, да се наихв учитељство од иојања отцеии. Наша учитељска школа образује не само учитеље већ и појце. До скора се примао појац за ђака, до скора је онај најбоље проснерирао, који је био одличан појац, до скора се у нашој пренарандији најинтезивније преддвало појање, а најглавнији предмет био опет појање. Наша учитељска школа била је школа кантора а не учитеља. Па и данас је од најглавнијих предмета појање. Тиме што се миого полаже на појање, многимаје немогуће да се одају учитељском позиву, особито неслухашима и телесно слабијим младићима Колико примера знам, да меогим младићима, једино због рђавог слуха, није било могуће да се упишу у учитељску школу. Па има и врло много неслухаша, који се и дан данас потуцају од села до села, као привремени учитељи или опћински писари. Па није ли и ово један јак разлог што у препарандији све мање и мање ђака имамо ? Оделимо ли појачку дужност од учитељске дужности, тада смо и стрепњи, да нећемо имати ђака, на пут стали. Но сада долази један доста јак разлог, који захтева, да се учитељство појања ослободи. Ступањем у живот нове наставне основе мађ. језика, наше је учитељство а са њиме заједно и наше школе. у великој невољи и опасности. Не одговори ли учитељ свима захтевима државне власти оде нам учитељство, а са њиме и наше школе. Не помаже тада више ни појање!! Пајели могуће, да наше учитељство свима захтевима удовољи ? На ово питање најбоље може да од-