Školski glasnik

Бр. 10.

Стр. 159.

говори сам уЧИТбЈБ. 1\аО ушгвљ смел:» одговнрам. ди. не може. Тл он внм је „Ма(1сћеп Шг аИев". Он је учктељ сво.је матерње школе, он је учнтељ иађарске школе он је учитељ повторне и екопомске школе, онје катихета, појац, коровођа, аеровођа итд. Обавезан је од понедељника до понедељнанга, дању и ноћу. Ево због ових силних дужности и захтева, наш учитељ издржати неможе, он мора проиасти, а са њиме и наша школа. Помогнемо ли њему, тада смо помогли и нашој школи. Од ових дужности најтежа и вајнезахвалнвја је појање. Према томе сама иреоптереИеност наших учитеља и сама љубав арема иашем учитељству и гиколству захтева, да се учитељство сиоредпих дужности — а особито иојања ослободи. Сад долази Факат, који вели, да и сам закон не признаје и не познаје учитеља као појца. Тај је закон Школска Уредба од 1872. год. У њој ни спомена нема о учитељу као појцу или о појачкој дужности. Па откуд да је учитељ дисциплинарним правилима обавезан, да поји у цркви? Откуда. отуд што су код нас дисциплипарна правила, одноено воља и ћеФ појединаца, јача и од самог закона. Истина у Уредби стоји, да ће се права и дужности прописати дисциплинарнпм правилима, али, по моме мишљељу, та дисциплин рна правила морају бити у сагласју и оквиру Школеке Уредбе т. ј. самог закона. Уредба гласи, да је Школска Уредба а не црквено-школска, према овоме дужности и права морају обухватати саму суштину Школске Уредбе. Према тумачењу и схваћању оног Школеког Савета, који је дисцишишарна правила прописао, могао се учитељ приморати не само да буде појац већ и перовођа, црквењак, тутор, слуга свештеников итд. Све је ово у прилог на претка еаше автономије. Зато се треба борити против овакових наметнутнх дужности и сложно захтевати да се из нових дисциплинарних правила избаци све оно, што нема у уредби и што не одговара духу времена. Ово би била сва Факта, која говоре соп!га иојања. Покушаћу да изнесем и сва она Факта. за која се противници учитељ-

ства чврсто хватају и којима доказују оправданост учитеља као појца. Непријатељи учитељског сталежа, тврдо заступају то мишљење, да је појачка дужност обележје вероисповедног карактера наших школа. По њима вероисповедна школа без појања опстојати не може. Ово је назадно мишљење. Мишљење без студије и иромишљања. Дакле канторство и црквењаштво чини да школа буде вероисповедног карактера. Та између школе и црквењаштва нема везе! Педагогија не призеаје за своје другове октојих типик и минеје. Ја миелим да се не огледа у овоме обележје вероис ооведних школа веК да је карштер у издржавању, управи, наставном правцу, наставним нредметима игд. Та појање је једна засебна дужност. Ако би се учигељство осшбодило појања, то не значи, да оно није више вероисноведно и да је оно оцепљено од цркве. Не! Учитељство би и надаље морало ићи у одређене дане у цркву, с том разликом што се не би морало својим гласом продуцирати тј. појати. Дакле овакав Факат отпада. Једни износе приговор, да би се ослобађањем учитељства од појачке дужности, могла дати прилика државној власти, да нам што лакше одузме школе. Ово је такође неозбиљна и непромишљена тврдња. Пођимо са правног гледишга, па ћемо се уверити, да је ово једна обмана и неистина. У закону су сиециФицнрана сва права једне конФесије око издржавања својих школа. А у ХХУГ1. зак чланку од 1907. г. специФицирани су случајеви кад се држава може умешати у делокруг једне конФесије. кад може имати уплива у нашим школама, кад их може загворити, покумуналити или подржавити У тим законима нигде ни спомена нема о појању, тј. да учитгљ & ? ора бити > ојац. Законом је одређено ко може бити учитељ на нашим вероисповедвим школама. Онај који је свршио државау учитељску школу може бити учитељ вероисповедних школа тада, ако положи испит разлике. Из свега овога сљеди, да нити губи наша гакола штогод од св >га вероисповедног карактсра, нити пак може нам доћи