Školski glasnik

Бп. 10.

Већ сакупих коло ђевојака И у колу Милицу ђевојку, Не бих ли јој очи сагледао. Када коло на трави играше, Бјеше ведро, пак се наоблачи, По облаку засјеваше мун.е; Све ђевојке к небу погледаше, Ал' не гледа Милица ђевојка, Већ преда се у зелену траву, Ђевојке јој тихо говорише: „Ој Милице ната другарице! Ил' си луда, ил' одвише мудра, Те све гледаш у зелену траву, А не гледаш с нама у облаке, Ђе се муње вију по облаку?" Ал' говори Милица ђевојка: ,,Нит' сам луда, нит' одвише мудра, Нвт' сам вила да збијам < блаке. Већ девојка да гледам преда се." И ако је лепа, она ипак неће да гледа другоме у очи, неће да гледа у облаке, него као што се девојци прастоји. преда се Па и кад остави Српкиња свој родитељски дом, она задржи све лепе особиее, на које се у њему навикла. Када дође у нову породиду. она гледа, да се са свима члановима породице лепо пази, она хоће сваком да се умили, старије поштује а млађе љуби и гледа да и код њих изазове љубав спрам еебе. Стара се шта више да несугласице међу појединим чланзвима пзравна, да не би дошло до оштријега сукоба међу њима. У несми „Диоба Јакшића" прича се, како су браћа Дмитар и Богдан делили очевану, све је лепо ишло, али је остао да се подели вранац и соко. Дмитар иште себи и једео и друго као старијему, али Богдан му не да. На то Дми тар узме и коња и сокола, полази у лов, а свој >ј љуби Анђелији наређује, да му отрује брата „Кад то зачу љуба Анђелија. Она сједе, брижна, невесела, Сама мисли а сама говори: „Што ће ова кукавица сиња! „Да отрујем мојега ђевера, „Од Бога је велика гријота „А од људи покор и срамота!"" Она се репш да на леп начин измири браћу. Својом добротом прпволе Богдана, те јој он поклони и коња и сокола и она радосно дочекује свога господара: „Нијесам ти брата отровала „Веће сам те с братом помирила!"

Стр. 163

Анђелија овде као анђео мира и љубави ступа међу браћу. Неће одмах да исиуни оштру наредбу свога господара, она помишља и на Бога и на људе, хоће на леп чачин да их измири. Карактер Анђелијин је светао, са лепим одликама: по божвошћу, човечношћу и породичном љубављу. Србин љуби правду, он је готов свакоме дати оно што му припада. Правда и истина су увек на првом месту, Ма како пострадао Србин неће неправду учинити а истину ће сваком у очи казати. Марко је позван да реши борбу око престола, с једне стране види свога оца, који хоће царство да преотме, оца љуби неизмерном синовјбом љубављу и сасвимје природно да реши борбу у његову корист. Али с друге је стране дужност, он послуша савет своје ммјке и слободно вели оцу: „0 мој бабо Вукашине краљу, Мало л' ти је твоје краљевине, Мало л' ти је остала ти пуста Већ с' о туђе ти отимаш царство, Књига каже на Урошу царство, Од оца је остануло сину, Ђетету је од кољена царство!" Ма да Марко тиме долази у сукоб са родитељем, кога љуби и поштује, ипак правда побеђује природне наклоности и он се не устручава него истину говори: „Јер се Марко не боји никога, Разма једног Бога истинога." Србин је веома милостива и добра срца, он не може да гледа тугу и невољу својих ближњих, радо се труди да их избави из невоље, или бар да им терет олакша. Највеће своје благо на свету, кадар је Србин жртвовати за своје ближње. Он претпоставља сама дела Формалностима. У песми: „Ђакон СтеФан и два анђела" говори се како је ђакон СтеФан са свој• м љубом у недељујош пре сунца изашао на њиву и радио. Међутим наиђу два (анђела) путника и упитају га, каква му је невоља те недељом ради? На то им СтеФан одговори, како има у своме двору 9 слепих и 9 немих, па мора да их храни а Бог ће му валда зато грехе опрости<и. Тада путници упктају љубу његову то исто, а и она им тако одговори. Али они

ШКОЈКЈКИ ГЈ1АСНИК