Školski glasnik

Бр. 10.

Стр. 165.

вање народних умотворина, јер у њима се огледа историја, живот и фил зоФија народна, а ми то морамо знати, ако хоћемо да му помогнемо. Треба да се старамо да народ сачува и усавршава, урођене му лепе врлине а осим тога да га учимо свему ономе, што је узвишено, хумано и срнско, на тај начин можемо се надати сретнијој будућности и да ће и нама лепши дани настати.

Школа и настава. Педагошки систем Монтењев. Пробитачно ће бити упознати се из ближе са Монтењевим пед. системом, јер Монтењ већ по томе — што се умео узвисити над васпитном струјом свога доба — није просечан ум. Главно његово дело су „Есеји" у коме је изложио своја ФилозоФСко -педагошка начела. Дело то у целиније жива сатира на педантерију (термин, којим обележава настављање свога доба). Пређимо на његове миели. Односно предмета васпитања вели да се не можемо иоетигнутог материјалног резултата придржавати, већ треба да рачунамо с тим к о л и к о тај вреди и је ли добре садржине. Не треба се дати заслепити магазином нрибављеног знања, већ се треба нитати, да ли то знање заслужује утрошеа умни рад. М. разликује две врете науке. Има наука, која оетаје страна духу те „плива на површпни мозга". Таким се знањем можемо само показивати, њиме „парадирати али оно није ни од какве личне користи ономе који га имаде. То је дедантна наука. Друга је „права" наука, која храни дух, којом постајемо не само „ученији" већ „паметнији" и „бољи". Нико није јасније одредио те две врсте науке, нико није са таком ватром, одушевљењем напао педантерију, нико није хвалио праву науку са таком речитошћу убедљивошћу и љубављу нити указао на то — да васпитање пре свега треба да образује и јача дух, а не да се товари памћење свакојаким знањем — као аутор „Есеја". Није чудо ако методом, која се сада у употреби находи, инструирани не постају ученици нити учитељ вештији, епособнији, мада се ученима нриказују. Запамтити треба, да је од веће вредности б о љ е бити научен, него в и ш е научен. Ове мисли Монтењеве у вези су са филозофијом из доба ренееансе, са хуманизмом. М. пре-

ставља прави тин хуманисте. Он је такав по евоме васпитању, темпераменту, наклоности ире ма науци, пасији према античноети Он није научењак, васнитач, нити филолог већ слободан миелилац. У његову виду је наука, која тежи за наградом — достојна презрења а тако и ренрезентанти исте Он је велик властелин, такав хоће да је и у духовном погледу. Његова концепција о науцн јесте аристократска. Он разликује проучавања либерална, која, онлемењују човека и проФесијонална ради добити, користи. Знање само за се није од вредности, већ само у вези са духом к<>ји га прима. Претпоетавља ее пре свега дух способан за примање. Али се не налази такзв дух свагда. Има случаја да понеке треба оставити у незнању као етању за њих конвенирајућем. Када је наука терет на дух, памћење, тада више вреди незнање. И мора се рећи онима који хоће сваког да настављају: утврдите нрво, да су сви које желите наетавлЈати, способни, пријемљиви; јер у обратном случа ЈУ уместо да чините какво доброчинство, а ви намећете терет и то врло луд, чудноват као да ударате н&мет на оне, који ничега немају. Та зна се да има опорих, грубих душа, које се не могу подстрекнути на рад, напор. Кад би мој ученик био један од тих, вели М.. не бих имао другог начина но да га поставим пекарем у каквој већој варопш, па био он макар син каквог војводе. Монтењ, дакле пр м тра науку не саму за се, већ њену акцају на дух. Али знање треба да је 1. реално, да ее не одноеи на дух, 2. да не буде само реално већ да се асимилује преко здравог организма где ће допринети моралном усавршавању. Ако не доириноси бољитку стања, боље га је оставити. Што се тиче односа интелигенције и знања, тврди да прва чињеница без друге више вреди, него друга без прве. Треба вежбати моћ судиље у деце, не нитати их само о тексту лекције већ и о његову смислу, јер стечено знање само тада се може назвати критичким. Вежбајући образујемо дух. Васћитање треба да се огледа у актима а не у паролама. Он је упростио васпитање и тежио је да иреко њега упрости и наставу. Јако се клонио схоластицизма и вербализма иустог. Време носвећено ироучавању кратко је, треба га испу-