Školski glasnik

Вр. 13.

ШКОЛСКИ ГЛАСНМК

Стр. 213.

која говори о тежини. Јаспо је да су људи ирве појмове о тежиип сгекли једноставиом опсервацијом (иоематрањем): мотрећи како тела падају на површину земље или покушавајући, да сам дигне ноједине предмете, човек је створио себи преставу о „тешкој ствари". Ту су нреставу осведочили многобројни покуси чињени у ту сврху у почетку наивно (ови опити пређашњих старих морали су бити врло слични покушају детета које је шибу бацило у воду да види, хоће ли се сама подићи), затим све реФлекеивније и научније (Оглед Монтголфјера. Он је напунио једну лопту топлим неким гасом, да би се могао уздићи у ваздуху). Оаим иосматр љима и покусима чо век је сазнао, да разноврсна тела пису подједнако тешка: те је од то доба навикао да их групише у две или три велике категорије; то му беше прва класиФикација. ЕБоме је тежио да даде једно оиће име овим разноврсним категоријама, да одреди лака, тешка тела итд. Уиоређујући свакојаке разноврсне опсервације међу собом, чинећи покусе на посе у ту цел, ускоро се дође индукцијом до закона о падању тела и његове нрецизне Формуле. Потом је човек размишљао о пронађеној већ ФОрмули, изводио из ње конзеквенције и доводиоју у везу са другим откривеним већ, физичним законима, тако је дедукцијом изводио сгановите законе ; то је методички развитак ових закона који данас састављају највећи део научног истраживања. Наиомињемо да су шест нама познатих научних поступака (опсервација, екснериментисање, класиФикација, деФиниција, индукција, дедукција) иоетупно били у служби прошлим вековима ради конституисања поменуте партије ф:!Зичннх наука То није све: хипотезе и аналогије су такођер играле своју улогу; јер оре него што су закони научно доказани, о законима тежине владаху куриозни назори, хипотезе којеје научењак измислио ослањајући се на ана логију Феаомена. Улога хипотеза биће зеатна и по ослобођењу уског знања о тежини с обзиром на интегритет (целокупност) ове Физичне науке. Ми знамо да разноврсне гране Физично -кемиских наука по природи ствари нису ништа друго до ли делови

једне исте целине. Феномени, у којима наука иоследњих времена види ироизвод извесних „сила", тежина, звук, свеглост, електрицитет, топлота итд., данас нам се испољавнју као разне излике једне једине појаве, кретања. Према томе судимо, да у физичпој природи симо једна врста појава постоји, појава кретања и једна само врста закона закон кретања, све појаве и физични закони јесу само особите Форме кретања и његових закона. Ну, ова смела редукција свију физичних сила на унитет (јединство) јесте хиаотеза. Таква је, дакле, највиша идеја сувремене Физике. Зато нека нам буде овде дозвољено дотаћи се тежње данашње Физичне науке у погледу њеног коне.титуисан>а. Нећемоузети у обзир ову значајну хипотезу унитета свих физичпих сила. Поставићемо опћи закон кретања и покушаћемо да из њега изведемо законе разних облика кретања (звук, топлота итд.).*) Да видимо како се у томе понашају саме математске науке. И оне, бар мање апстрактне међу њима : геометрија, механика, астрономија почивају на опћој хипотези која постоји о савршено-правим линијама у природи, о савршено равним површинама. (Ова претпоставка није непосредно истинита, ношто ми у реалним телима не видимо савршености. Али је истинита посредно и ту су чињеницу матем. рачунања — која се сва темеље на истој хипотези — могла применити на реалне предмете, на пример у механици). Кад физичне науке буду достигле ову тачку коју су матем. науке већ достигле — узеће чисто дедуктивну Форму. Међутим се посматрање неће моћи тотално изоставити, јер ће оно и на даље бити у служби оверовљењу опће нретпоставке, из које су ови закони изведени, Тако ће посматрање т соп&то помагати својом улогом и овом идеално-савршеном стању физичних наука. И као што се с друге стране, на низ примитивних посматрања, подупирала читава

*) За модерну Фвзику звук, топлота и др. није ништа друго до ли мање или више брза кретања, треба еамо познати њихову Форму и брзину и увеети тај коеФициенат у опћу Формулу кретања, да из ове изведемо поеебне облике кретања. Али је тешко знати какав је, управо, тај облик и каква је брзина сваког облика кретања.

*