Školski glasnik

ШКОЛОКИ ГЛАСНИК

Бр. 17.

држим да Школски Савет ни оеда ее би могао стати иа то становзште, — бар не дотде, догод постоји наша „Школска Уредба" од 1872. год. — а нарочито § 78. те уредбе који говори ово: „Учитељска и учитељичка нлатаједном потврђена, не може се никако смањивати, нити без одобрења дотичне епарх. шк. власти измењивати." Истина је да се у овоме 78. §-у говора о „измењивању" и „смањивању" учитељске плате, али је др. Ж. Миладиноваћ у своме Тумачу расветлио мало горњи § и додаје ово: „Једном потврђена учитељска плата, не може се никако смањивати, па ни са одобрењем више школске власти. Изменити се пак може са одобрењем епарх. школске власти, но та измена зеачи то, да се илата може променути, али на више, а никако на мање, па да се шта више и начин исплате може изменути. Једаом речју, учитељска се плата може иодићи или други еачин плаћања уговорити, али се никако не може снизити." Истина је да је др. Ж. Миладиновић ово рекао онда, када су автономним бродом управљали други људи, који се нису увек освртали на законске одредбе, али одма додајем и то: да сам тврдо уверен, да би др. Ж. Миладиновић и данас заступао и стао на то становиште, јер би у противном случају морали се запитати: да ли „Школ. Уредба" у опште поетоји или не постоји? Друкчије говорити, значило би да сами обилазимо „Школ. Уредбу" од 1872. г. која и данас стоји у пуној снази својих законских одредаба. која је рођено чедо ХХХУШ. зак. чл. од 1868. из кога се родио и XXVII. зак. чл. од 1907. Што није случај ни код једног чиновничког реда, то је случај код учитељског, да му се на супрот законских одредаба, једанеут установљена плата измењује по ћеФу благочестивог обшества које не би смело бити ни по упражњености учит. места. Јер у данашњем добу живити са 500 Фор. па одатле издржавати још и породицу, просто је немогуће. Па нашто правити човека слепцем и тамо где то не мора бити? Може ли таки човек без бриге радити свој посао у школи и одати се сав своме позиву како би у данас по школу тешким

временима, удовољио свима захтевима, да својнм радом сачува вероисиоведни карлктер поверене му школе! Таком ноступку учитељство мора бити противео, ајошвише онда, када се дозвољава по неким општинама, да по неколико стотина Форината годишње закидају од својих учитеља, на рачун другога, као што је то случај у Ст. Сивцу и Брестовцу. Ова прва одузела је '/ 4 сесије учит. земље, да отуда добивеним ириходом, смањи кључ за распорез црквено-општинских нотреба; а она друга */ 2 сесије учит. земље, која данас доноси <000 Ф&р. годишње аренде, од које своте на ону, која је била у готовом новцу, додаје 2— 300 Фор. а друго остаје општини, да из тога новца назида парохијску палату за свога свештеника, чијом "је иницијативом то све и урађено. Вршити родољубиву дужеост па одкидати са учитељских леђа један део прихода, па то капатализирати, у сврху издржавања још једне нове школе, није коректав поступак и за жаљење је да су надлежне школске власти у ту сврху дозволиле смањивање учитељске плате. Па нашто су нам онда приходи од манастирских добара, та они су одређени на просветне цели? Па кад је таким неправилним поступком ст. сивачке и бресговачке цркв. општине, а уз одобрење наше највише школске власти учињеи штетае прецедевс по материјалну страну нашег учитељства и учитељског положаја у опште, онда би учитељство као један човек требало да тражи санирање тих потреба, и у будуће да се једном за свагда на пут стане смањивању учитељских илата, па ни онда, када таково место било из каквог разлога остане упражњено. А санирање тих потреба требало би тим пре тражити, што је већ створен нрецеденс, јер је административно судиште, услед призива, укинуло тако једно решење — једне на учигељској плати штедљиве општине. У

ЈИаставна Основа. Беза у наставном градзхвзг. Концентрација важи сад све више и више као једно питање наставног поступ-