Školski glasnik

Бр. 3.

над осталим бићима нрироде. Ово лично достојанство треба да чувамо. Које су те дужноети? Како се деле и довађају међу собом у склад? Наше биће обухвата дух и тело, имамо, дакле, дужности нрема души и телу своме. Али обоје не чине део наше личаости у истој мери са једпаком важношћу: тело је нотчињено духу. Према томе, дужности према телу свом морају бити субординоване дужностима према души. 1° Дужности према души. Ми носимо у души својој известан број способности (моћи), интелигенцију, сензибилност, вољу и све то тежи да се развије. Дужност нам је, дакле, да помогнемо овом развијању следовати бољему правцу. Ну, врх тога, свака од наших моћи тежи, да присвоји себи више достојанство, те да потчини себи друге, због чега се чешће дешава конфликт : Ето нове дужности: Сваки треба да доведе у склад разне те снособности. а.) Дужности према интелигенцији. Ми треба своју интедигенцију да развијамо, то јест да „учимо". Али чему је треба учити, па да достигне добро? Прво моралним истинама, које се односе на само добро; затим техиичком знању, к< је се односи на ситуацију (положај у друштву) друштвену; вапослетку, штогод је могуће, научном знању сваке врсте. Стари су ове дужности означили под именом „радљивости 11 Р) Дужности према сензибилитету. По неким моралистама: Канту и стоицима треба гледати, да ту сензибилност уништимо. Али је то заблуда од њихове стране. Ми не треба да пробамо да нашу сензибилност уништимо, шта више, ми то и не можемо. Сензибилност треба само обуздати, да се прекомерно ве развије, и поставити ју таковим границама, које не владају интелигенцијом, да би овој била иотчињена, њој служи и њу подупире. Сензибилност треба да поставимо на извесну меру, јер прекомерно уживање шкоди развијању интелигенције. Ово је што стари зваху: „умереност".

Стр. 45.

у.) Дужности према вољи. Будући је нанта воља слободна, треба чинити да и остане слободна, да се развија и неуморно усавршава. Ми не треба да подвргнемо своју вољу туђој вољи (служење), нити својим страстима („људско робовање" од Спинозе). Али то није подвргавање воље кад ју иревари јарам добра: на нротив то је њено развијање; њој се може приписати сва вредност, јер савршена воља је она, која се управља према добру. Ну, добро нећемо достићи првим кораком. Хиљада сметњи задржава нас на путу, који нас води; да те препреке отклонимо, треба „одважности" (смелости). Смелоет се добро изјављује у Формама: војничка кураж, цивилска одважност, стрпљење у несрећи, умеравање у срећи. Кураж, коју стари показиваху иоред мудрости и умерености је усвојена врлина вољина. §,) Дужности према душевним моћима. Ми треба, напослетку, да у складност доведемо наше душевне моћи. То је праведност која се за то брине. Праведност, управо, као што је Платон учио, није само врлина, која ностоји у међусобним људским одношајима, већ још врлипа, к >ја ностоји у одношајима разних партија једног истог бића. Ова улога пракедности лако се може схватити. Већ у интелигепцији наилазимо на тачност (истинитост), која је равнотежа међу свима елементима једне те исте интелигенције: она је ингелигенција истинита која — без да се одређује гаквом очевидном особином зна учествовати у сваком оном добру, што је главно и нужно за постављање једне исте целине и складности. Сад ће праведност чивити исто, разне ће наше моћи у складност довађати. Она !»е регулисати три наше моћи: ингелигенцију, ос^ћање и вољу на путу са делања у усавршавању свега; она ће их диригираги на заједничкоме путу, она ће чинити од њих не такмаце, већ помагаче и савсзпике: биће у духу принцип мира и хармопије. То је укуиност дужности, које имамо ирема души својој.

ИЖОЈ1СЖИ ГЛАСНИК