Školski glasnik

Бр. 1.

ШК0Ј1СКИ ГЛАСНИК

Стр. 3.

баш II издиже иациоиалну гаколу на неку вишу тачку, одакле она као нека виша светиљка свима члановима једнога народа једнако шаље своје просветне зраке. Просвета је, нрема томе, за сваки народ један безусловни захтев. Сваки народ имаде ираво да тражи, да га обасјава благодат просвете. Али из тога просветнога постулата излазе по један народ, у његову самоонредељењу и самоуправи, такођер п велике дужности. Онај народ који, као. ми Срби у карловачкој митрополији, имаде право самоуправе и самооиредељења, тај народ имаде и свету дужност према себи као народ, д а с е б р и н е с в о м б р и г о м з а п р осветио унаиређење своје п да не ж а л и н и к а к в е ж р т в е, н и м о р а л н е пи материјалне, у томе погледу. Те су дужности народне тако велике, да их нрави иријатељ народа неможе увек довољно да нагласи. А наше политичке странке радо нстичу само права народна, а не истнчу н опе његоВе свете дужноотп. То је сасвим п разумљиво по оној науци исихологије масе, да ће човек радије сто иута вршити своје ираво, него гато ће један пут учиннти своју дужвост. Код нас је, нажалост, сасвим занемарен значај просвете у њеном правом опгате-народном зпачењу. Доказ је за то средигањи збор српске народне радикалне странке у Митровици, који је то општенародно питање хтео да решн са уског партикуларно-страначког становпшта. 11 бага зато, гато је то становигате тако уско ми видимо у њему занемарење школина значаја, а тим запемарењем школина значаја занемарују-се и извеспе дужпости према иародној иросвети, те се тим кочи точак читавоме народнОме напретку. Ми нећемо да раснрављамо о томе: ко је позванији да каже своју одлучну реч о школској реформи и у општ.е о просветним потребама нашега народа: \ца ли учитељска скупштина са преко 300 учитеља, којп представља.ју суму искуства од вигае хиљада година практичнога рада пли један средишњп страначки збор, чија би већина чланова требала да се поучи у основима педагогике. Јер су прошла она лепа вре-

мена, када је о школи могао говорити и онај, који о њој није имао нп појма. Ко једној групи стручњака од 300 особа одриче право да говори о стварима своје струке, у коју је она најбоље упућена, а признаје то ираво скупу људи разних струка и знања, који су баш у гаколске ствари најмање упућеии, тога морамо истииски сажаљевати. То би исто тако било као кад би, рецнмо, учитељска скупштина расправљала о правним и хигијенским реформама или на пр. о материјалном стању адвокатскога сталежа ит. д. Друго је нешто гато хоћемо овом приликом да расправимо, а тоје: којеправи пријатељ народу и ко сваљује терете на народ? Ко је, дакле, прави пародии пријатељ ? Да одговоримо на ово питање иотребно је пре свега да дамо тачну дефиницију о томе: ко сачињава народ? Тачна п потпуна дефиниција речи „народ" била би та, да народ сачињавају сви онп, који су истим језиком, обичајима и исторцјом везини једно за друго. То би бнла теорпјска, идејална дефиниција речи „народ", и иод ту дефиницију, потпадалн би сви чланови, узмимо, српскога народа, без обзира на сталеж, образованост, материјално стање и т. д. Но код нас је уобичајен израз „иарод" у другом ужем о.бичном значењу. Како већнну нашега народа чини сељак, то се под именом „народ" разуме код пас сељачки део иашега народа, уз којн се убраја још н мали трговац п малп занатлија, док се осталп школовани л>удн убрајају у интелнгенцију. Према овоме имамо диференцирање иарода на два дела: на једној н то великој страни сељачкп народ, којн потребује пнтелектуалног и политичког (неки држе и страпачког) вођства; а с друге је мале стране шака образованих, која треба да је интелектуални и политички (неки хоће и страначки) вођа опога већега дела, V овај мањи део иарода убрајамо: лекаре, адвокате, свештепике, учитеље и друге позиве. А кад запитамо: ко од ових сачнњава „народну интелигенцију", т. ј. ко је иајвише с народом, тада ћемо добпти одговор: свештенство п учитељство. Ми нећемо овде да испи- *