Školski glasnik

Стр. 88.

ШКОЛСКИ ГЈ1АСНИК

Бр. (ј.

углед, кад гледи публика, а гледе и учеиици, како сваког богослужења свештеник наврће и заковрће „господина учптеља," као какав фонограф, само да што јаче истакне старешински ћеф свој ?!... Али такав учитељ, тим момеитом, престаје бити вшие учитељ. Он од тога часа је само појац и — нпшта више. А то је од учитеља опет са свим друга „нација", јер учитељ и појац не могу никад ићи упоредо. Чисто и јасно, као оно сунце на небу што је. Појци су л>уди, који свој углед одржавају само у својој појачкој дужности. За то, ако пм је иоле стало до њега, као природно потчињеии органи свештеницима, удешавају сав свој живот и све што могу, да се овима, као својим нредпостављенима додворе п њихову благонаклоиост задобију. II то потпуно разумемо. Ту њихов углед не пати, а не може се ни понижавати. Они су свештеницима потчињени, па им не може крнво бити ни што су им свештеници господарн, а с тим још мање, што су њихови претпостављени — у цркви, па по вољи н и ван пркве. Са свим нешто ириродно и — не може друкчнје ни битп. Али бити учитсљ-појац, те онда, дакле као учитељ, чувати свој ауторитет и не дати се малтретирагн од свештеника, коме није потчињен; а онет као појациустити, да свештеник над њим командује, као његов претиостављени, очевпдно да не иде. Па шта излази из тога? Нзлази то, Да учитељ мора остатп само учител>. Мора остати васпптач и наставник. А учитељ и појац, впше пе може бити. То је већ апсурдно, што се не може никако разумети, на ни самим, дакажемо, „страначкнм" ћефовпма доказатп. Треба ли ту зар још доказа? Па ипак! Навешћемо још један случај којп се на делу оснива. II тај смо прочитали у једном лпсту, као и горњи случај. Скоро се догодио, а потекао је од једнога проте. Приликом једног богослужења, тај

прота отвара јужне двери, те учитељу појцу добацује: „А шта ви ту спомињете руске цареве, кад треба нашег владара поменути ?" *) Ово је прекор. Очевидан. И тај прекор је пао на појца, а из уста црквеног старешпне. Али тај је појац учитељ. II оваким прекором је несумњиво његов учитељски ауторитет повређен. Шта сад ? ! . . . Или, ко да одвоји сад „појца" од „учитеља", те да се прекор тиче само појца? Јер дотични учитељ, на кога је овај прекор пао, ако је иоле човек од части, мора се од њега ужаснути. Шта је њему, као учитељу — прота? Оно, што и свима другим православпима, који дотичној црквп припадају. Је ли му зар старешина ? То нигде ие пише. Па одкуд да му може делити прекоре у цркви ? Шта да се каже на то ?! . . . Па колико тај прекор ужасава дотпчнога, који је због њега морао црвеннти, ал како тек звони у ушпма осталпх верних —- присутне деце и њихових родитеља ? Какав им се чини у томе тренутку, дотични, прекорени учитељ за певницом ? Шта вели на ово закорела реакција?!... Али свакоко, да се овај нрекор, редовног обичног појца, не би могао толико такнути, да би се овај сматрао толико пониженим. Као истинити протин иотчињени помоћник у цркви, ако јесамо пепажљив у појању, мора битн готов, у свакој прилици и више шта прогутати. II то се даје дословце разумети. Ал учитељ, па да гута такове и сличне прекоре за певницом, не сме се ни замислитн. Ако је тога и било досада, доста је. Сад се мора у томе поћи напред. Учитељ је потпуно свестан данас онога што је. Мора дакле остати на впспнп свога позпва. А то ће бити само опда, кад више ие буде п појац црквени. 'Гу престаје свако друго резоновање п којекакво неразложно измотавање. Ту је само реч: Учитељ не може бити и гсо*) Види „Браник" бр. 46.