Školski glasnik

Б|>. 8.

ШКОЛСКИ ГЛАСНМК

Стр. 131.

ве хране ова или друга која особина ученичка, коју би школа волела другачијом да учини. Није дакле реч само о томе, да деца живе изван школе у атмосфери која обара свесно васнитавање него чисто осећамо, да то обузима и учитеље унутри у школи. Нисам казао нпшта ново ни са тим, јер сваки мисаон учитељ и тако знаде то. Али кад је реч о могућности систематског васиитања, ту знатиу сметњу његову не могох ирећутати, иако је већ позната, Рад учитељев не може бити успешан, ако са том тешкоћом није на чисто. Тешко да сам само ја опазио, да речи п пример мој често иема сгога жељеног утицаја, што их спрече речи и пример овог или оног ученика мог. Годинама сам баш с том мишљу пратио ученика једног разреда, и на крају сам већ тачно знао, из које скамије, од којег ученика могу очекивати потпомагање своје у моме раду, а где ћу наићи не само иа сметњу, већ баш на иравог супарника. Из таковог посматрања бива многп час горак, п тешка је судбина почетног учитеља, док не разуме, да ученике не гледа само као ђаке, него као веома снажне васпитне чиниоце, који се у систематско васпитање често, иако не увек намерно, уплећу. Може ли се утицај тога да израчуна? Можемо ли знати, шта се догађа у душама, како се љуља понајвише ученика под оним осећајима, које им стварају противнп утицаји добивени од учнтеља њ од ког садруга свог?! Мало праксе и познавање тог факта доста је, да учитељ упозна те који се колебају и да знаде свој утицај снажити оним начином, који се примењује према индивидуама, И тада још колнко иута се преваримо! Чисто бн већ веровали, да имамо разред (не сваког члана његова, али већи део) у нашој васпитној власти да нас је он упознао и да пас поштује, јер водп у поступању нашем сушту свесност и ваљаност властп, већ се радудујемо, што можемо да глеДимо по својим стопама — и тада долази у разред по једно страно дете, кадгод и више њих, бпће да је нешто старије, лепше

се одева, идући са школе на школу много је искусило и тиме ето леда на учитељевом усеву. Не уништује све, али му траг остаје скоро на свему, пошто тако ново дошавши ђаци ретко кад да се претопе у разред, пре се овај према њима развија. Много би о томе причати знао свакп средњошколски учитељ, и штета, да један од другога о томе једва што и чујемо. Видели бисмо, да су други сретнијн, јер не само да су знали да спрече рђави утицај појединих ђака, него су знали свој разред према свему да очувају; или су можда видели, да наше прилике нису још најгоре, јер гле, у овој и оној школи околности не дају учитељу ни толико моралног успеха, колико нама. Такве п сличне појаве на унутарњем животу школином открију најозбиљније препреке систематског васпитања, показују оне конце, кроз које се увлаче у живот средње школе карактеристичне црте околине, јавног жнота, а које су међутим васпитању на сметњи. Колико је потребио искуства зато, да се човек најзад осетп јаким на положеном му поверењу у његову малену снагу! И то поверење и онда се односи на васпитање само једног разреда, пошто је та снага веома различита, и у једном човеку се мења с временом, као што ни васпитни утицај ученика није једнак, него зависи осим учитељеве снаге и од саставних делова разреда, Рецимо међутим, да у самом разреду учитељи немају разлога да се озбиљно туже, да дотични разред заиста свесно знају да воде ка циљу. Колико пута се опет догоди, да наједанпут спопадне_ разред нешто страно, појави се неки необичан глас и необичан такт. Многом многом таковом приликом разредни сгарешина немирно тражи начина да то протумачи, но у разреду не може да га нађе. Тада је обично који други разред извором, па често и није који виши разред, од кога нама непријатни и нежељени тон пређе међу наше ученике. Заједничко бивање појединих разреда на ходнику, дворишту, друштвима изобилно ствара кадкад тако јаке конце тог утицаја, да систематско вођење појединих