Školski glasnik

Б|>. 12.

ШК0Ј1(ЈКИ ГЈ1АСНИК

Стр. 210.

будуће потребе, пред које ће човек једном бити стављен, или које састављамо из општег света и иогледа на живот. Само развијање пак има стално посла са садашношћу. У закону за основне школе у Саксонској постоји и ово лажно сватање о задатку школе: „Основна школа треба да пружи општа знања и спрему за будући грађански живот." — Тај се задатак за обичну осиовну школу тако проширио, да она има — бар у оквиру општих црта —- да пружи такозвано опште образовање. Овај наставни ток за децу разних сталежа, без обзира на то, што је њихова душевна способност различита, па још у раној младости, јасио показује, да се данас темељ развијања не иримењује на школу. Већ сама штедња са временом и снагом захтева, да се при васпптању детета све оснива на развијању детета. Све што се од детета прерапо тражи, потребно је за савлађивање истог више снаге и времена, и то саразмерно много више, него када би се сачекао одговарајући степен развитка. При томе је п успех слабији, шта више, често је сумњив. Јер када се известан рад тражи пре одговарајућег ступња развитка, онда за то баш предусловн недостају. Ако су овде у питању само поједини делови градње, још је лако накнадно помоћи. Али ако је недостатак у општем стању, тада није у стању никаква употребљена снага нп време да произведе онакав успех, какав можемо очекивати тек од каснијег развитка. Главно је начело, да се свако градиво тек онда захтева, када је дете за исто способно, и да се градиво п рад у прилагодном облику изнесе пред дете. Ми постављамо велики захтев, да васпитање има да се оснива на развитку. Све треба да бива по потреби, коју сам развитак тражи, или другим речима: потреба детета у садашњости његовој треба да влада. Тиме ми одбијамо од школе све захтеве, чијим су основима разлози будуће потребе, или који се прибирају из других извора, ван развитка. Ово одлучно становиште пе баца нас у бригу, да ћемо пастп у протусловље

и да ћемо превидети потребу и врхунац развијања. Ни то нас не баца у бригу, да ће градиво изгубити вредност, када се прилагођава детињем сватању. У свакој фазн треба да се развијање што већма усаврши. Према овом становишту имају све снаге да се приведу на рад и што је могуће већма развију. Како је свако развијање беспрекидно и свагда једно из другог произилази, свако ограничење развијања мора донети на дотичном ступњу и у једној непотпуности се на сваком идућем ступњу приказати. Ова се штета неће тиме изравнати, ако се што друго постави, на место оног, што не достаје. Јер како то није произашло из развијања и не одговара у целини -унутарњем особеном захтеву, остаје увек страно и не утиче даље на развијање као живо у организму, није примљено, те тако нема места ни природном понав.вању. — У суштини развијања лежи, да се све дешава из унутарње потребе. Ова унутарња потреба мора се при васпитању свагда налазити код свега, што дете ради, и што му се пружа. Тада све то постаје једним делом особе. Прпмена и употреба дају природну обнову и вежбу. Па чак и оно, што се као јединица изгубило, ипак је утицало и утиче даље на развијање. (Наставиће ее).

Постанак „Школеке Уредбе" од 1872. год. — Прилог раду српеке омладвне на нроеветном пољу. Реч пред стварање новога школскога закона. IV. Председник : Она господа, која примају 2. алинеју § 40. по редакцији школског одбора нека изволе устати. (Мањина ■— неприма се). — Она госнода, која примају редакцију саборског одбора, нека изволе устати. (Прима се.) Известилац Ст. В. Поповић чнта § 41.: „Учитељ може дозволити детету, да изостане један дан од школе, месни школски одбор даје дозволу изостајања највише на три дана." ГГримећује, да је приметба саборског одбора, да овај § и још § 42 дођу после § 38.