Školski glasnik

Вр. 13.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Схр. 229.

У чему лежи дакле кривица ? Ми видимо циљ, а не видимо дете. Васпитање са циљем је много обарано у новије доба, но није право, ако постизавање извесног циља у ошпте одбацимо. Природноједа се при васпитању мање — више свесно придржавамо једног циља. За школу је потребно, да сваки онај, ко у њој ради, било у администрацији или иоучава, буде на чисто са циљем. Јер према циљу одређују се прописи у школи, услови, које ми створимо детету за његов развитак. Али циљ ће нам бнти напред опредељен посредством развнјања ; а то је здрав, за рад снажан човек. којп у сваком погледу постизава висину културе, коју помоћу своје способности може да постигне. Ми тај циљ морамо увек имати пред очима п помислити, јесмо ли на правом путу, али пе смемо себи уобразити, да ми један део путаможемо прескочити или напред га прећи. Када се свака фаза развитка по могућности потпуно приказује, оида ће се и и крајњи циљ иајсавесније и најсигурније постићи. Стога задатак школе може бити само тај, као у опште васпитања, да се по могућности пруже повољни услови за свестрано и потпуно развијање према свагдањем ступњу детињем. Када се дакле васпитање мора основати на развијању, онда настаје питање дали развијање деце показује толико заједничкога да се на то може назидати једно заједничко — то је школа васпитање. Та заједница постоји у спољним условнма развијања у култури. Истина, наша култура није јединствена, јер постоје разноврсни степенп, шта впше, у њој су противне тенденције једна поред друге а културни хоризонт за свако поједино биће је врло различит по садржају и пространости. — У школи нам је баш дато једно срество, да за све створимо заједничке услове, у колико је најбоље и најузвишеније, што наша култура може да пружи детету, саразмерно свој деци без обзира на разлику сталежа и стање родитеља. Али питање унутарњих услова, који су у самом човеку, није могуће тако

једнострано одлучити. Овде постоји пешто, чему неможемо дати облик у једнакој мери, него то морамо црпети из његове разноврсне својствености. Истина је, да се и у погледу унутарњих услова показују велике заједничке црте. АлИ већ код новорођеног детета су различити услови усљед наслеђа и индивидуалне преинаке,и ако сејош не показују. На ово су утицали разни спољни услови у необично важним пред школским годинама. Поред разноликости душевне способности има великих општих црта при развијању детета, које су од већег утицаја, него засебност појединца. Дете је у првом реду дете и тек у другом реду иидивидуа. Ако ми наше законе изводимо из развијања, онда морамо поставити захтев, да се васпитање, које се оснива на општем — тако мора реформисати, да изнимцима буде прилагодно и да им се у сваком облику даде могућност развнјања. Ми не желимо рад једнакости; слабији иека може да се у границама одржи, које он може да постигне, али само да не буде препрека јачем. Ко је бржи у свом раду, коможе интензивније и савршеније да привреди, треба да има слободе и помоћп, а сваком нарочитом правцу обдарености и интересовања да се места даде. Ми смо убеђени, да даиагања школа ово не ради и не може да уради. Њен облик васпитања је само спољагањом формом ограничен, као неки нагласак слободног развијања индивидуалности. Брзину, интензивност и правац рада за све одређује учитељ, или наредбе оних, који му стоје за леђи. При том дођу до свога права само поједина деца, ако дете у опгате не буде превиђепо. Сада имамо да испитамо својствености степепа доба, који долазе у обзир за време гаколовања, ако хоћемо развијање да узмемо за основу нашешколске организације. За целото време једетнњеразвнјањ у току. У овој опширној расправи није могуће изнети ниједан одељак његовог тока, о коме ми у појединостима имамо врло нејасну слику. Овде се ни не ради о детаљима градње школства, него само о главним основним цртама. *