Školski glasnik

Стр. 289.

ШК0Ј1СКИ ГЛАСНИК

Вр. 16.

пре збора, добише прваци друге странкеод своје управе абер, да пошто по то спрече збор и не дозволе говорити изасланицима иротивне странке. На дан збора дођоше од прве странке њене вође и најбољи говорници. Педесет-шездесет људиЈдруге странке, опколише их, те им не дају доћи до речи, само чујеш вику: „Доле, издајице народне!" -Један писарчић једног адвоката стане пред једног чувеног нашег политичара и врсног говорника, те ће му: „А шта ти ту тражиш ? Доле!" И не могоше доћн до речи. Огромна већина наших ратара мирно је посматрала, како капут од противне странке не да доћи до речи придошлима а само је њих двадесетак са капутлијама учествовало у демонстрацији. Како ли је то лепше у Енглеској, Америци п у другим странама. Ко не ће да слуша, оде али бар не ће сметати на овакав начин. Тешило ме је бар то, пгго нису летиле каменице и мућкови.... Најпосле свако живи својим животом и нека исповеда начела каква хоће и вршн своје грађанско право. Подлеже свачија душа мњењу, навикама околице, друштва које га окружује, те новинама и књигама које чита. И последњи сам ја, који ћу као народни учитељ замерити коме илн настојати, да га ограничавам у Исповедању свога осведочења када је оно продукт споменутих упливаи свога размишљања. Али, морамо тежити за тим, да свако штује уверење другога, каоштоси рад да и твоје штеде и не смемо називати противника издајицом, оваким и онаким ако се нисмо о његовим неделима уверили, осведочили. Трпељивости хоћемо. Па, видите, са овог гледишта, странчарства, посматра се и рад цркве, школе, трговина, занат, п т. д. У селу, у коме већина припада једној странци, мора истој странци припадати и свештеник, учитељ, трговац, занатлија, па макар нас деловање те странке водило у пропаст, ако хоће мира" и напретка. У једноме селу иије учитељ припадао једној странци, која је у огромној већини. Није хтео ићи на избор да се замери истој, а ни своме уверењу. Дођоше са неколико кола нред школу, те

ће један старкеља: „Хајде, ранко, с нама на кола. Није то тако живити од нас у једном селу, па не гласати с већниом. Морао је ићи, тамо је гласао против свога уверења, јер треба и даље живити у томе селу.... Данас се свештеник, учитељ, чиновник општински, књиговође и т. д. све до сережанина, бирају у већини места као странчари, па ма били последњп у своме сталежу. Тако се догађа, да у наша већа места, у којима има више интелигенције и где треба боље репрезентације, дође човек, који није приликама дорастао, јер није имао прилике, да се таквима навикне, те ето одма сукоба. Те када не може са образованијима, он оде међу мање образоване, али не да их просвећује, него да их раздражује против првих, те настаје голем јаз између њих. Колико је ратара наших пропало услед тога, јер у нужди није добило помоћи од завођача, а први га напустише. . . . -Једном речју, такви нису у стању водити народ за собом у напредном правцу, него да дођу до неког тобоже угледа пођу онн за народом, па тако и напредујемо. Народ гледа тако капут, како му се улагује са: Лало, Брато, Секо и т. д. а ни писнути не сме о његовим манама, јер он као господар попе, учитеља, трговца, занатлије не воле то ни да чује од онога, кога сматра нижим од себе. Ако дотични кадгод ие усхте тамо, куда хоће већина народа, јер је можда увидео, да то иде на његову моралну па и материјалну штету, било у срп. цркв. скупштини, комасацији. избору и т. д. бацају тутори пред свештеника црквене кључеве, не иду у цркву. Учитељу не вотирају доплатак, за школу не хаје, код трговца не пазаре, код занатлије не раде, и то све с тога јер су га несавесни размазили и наговарали, да мрзи каиут, али су тиме многе наше честите ратаре отерали у раље зеленаша и у — пропаст. II таквп наши ратари, који буд од кога наговорени, да не слушају свој капут у селу, или ако овај није способан да ратарпма предњачи у свему што је на-