Školski glasnik

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК Стр. 130.

Вр. 8. Наш народ и његова проевета. х. Чиниоц , који иа нашу школу и народну просвету има врло велики и важан утецај, јесте: црква и свешШенсШво. С тога је од велике важности ио иовољан развој школе и народне просвете, да тога чиииоца иоближе посмотримо, измернмо његов утецај, који је ио њему задобијен законима, буд обичајима, буд самим сталешким значајем својим. Затим: Како, на који начин, у какву сврху, да ли за опште добро, сталешке или личне ннтересе, развијање религијско-моралног осећаја у народу, као главног свог задатка, вршн црква и свештенство свој утецај. Надаље: у колико са својим радом поспешује, кочи или уназађује развитак школе и просвете, те културног напретка уопште у народу нашем. Напослетку да ли је наше свештенство дорасло великоме задатку, који мује одређен у друштвеном животу нашега народа. Као што видите важан и тежак посао, када узмете и цркву и свештенство данашње и пређашње као продукт целокупног нашег друштвено - културног стања, те односа према држави, сталежима, народима који нас окружују, разним струјама модерне праве и лажне културе, умном и материјалном стању нашег народа и т. д. За сталеже п људе, којима је дужност, а и којима није, али имају љубави, воље, спреме, да што пораде на пољу народне иросвете, од преке је потребе, да добро упознају чиниоце, који из већ наведених узрока имају, нли хоће да имају утецаја на културии препород иарода свога, њихове погледе, правце и т. д. на народну школу н просвету, па њихове захтеве, јер само ће онда моћи удесити и свој рад као што треба, т. ј. тако, да једно друго попуњују, паралелно тече, а не да се укрштавају, уништавају, јер ће бити вечно: Где смо, Шу смо. Хој, колико има шићарџија и међу „препородитељима" и у гуњцу н капуту. Прича о њиви и кукољу остаће — канда — у вечној цени и код нас. Има много ђавола, који сеју у чисту пшеницу ку-

кољ, а ти се упрепастиш, када семе никне и донесе плода у виду каквога зла, које се после тешко ишчупа, искорени. Зато је нужно, да се добро упознамо пре, него што ступимо у ортаклук на сејању народно-просветне њиве. Нарочито ми, учитељи и свештеници, треба да се добро знамо по тежини бремена, које и једни и други носимо на својој души целога свога века. По задацима, које имамо обоје да вршимо на пољу народне просвете, по својој великој одговорности, коју носимо на души, ако нам народ не напредује, те ако смо пренебегли своје дужности и пустили разие ђаволе, да сеју кукољ по народној њиви, који нам је после тешко одвојити од чисте пшенице, те и ова страда. Да се добро упознамо по своме делокругу, којп имамо узајамно да вршимо стицајем околности у школи и цркви. Да исти један према другом не прекорачујемо. Да једнн друге сматрамо за равноправне другове у питању просвећивања народа, а у приватном животу да углед једно — другога гиШитимо и бранимо, да се братски саветујемо у питањима културног напретка нашега народа. Ми смо први људи у народу, јер нас има скоро у свакоме селу. На нас упиру очи сви родољуби, од нас много и много очекују, па макар и не питали како нам је. Ми смо, дакле, најважнија чињеница у питању културног препорода нашега народа, али само у слози. Пначе смо витпе на штету, него на добро, јер се ометамо у раду и исги један другом омаловажавамо... Да, треба да се знамо по свему изложеном, па ћемо многа питања међу собом моћи решавати без жучи, страсти, више пријатељски, па ће архиве претпостављених нам власти бити очишћене од узајамних тужаба, а народ ће у нама имати пример слоге, љубави, сношљивости. Је ли то тешко постићи? Видећемо да није. Многи од нас, световњака, нерадо одељује појмове црква и свештенсШво. те у више прилика држи, да су захтеви цркве н дужности наше према њој, захтеви и воља свештенства. Али, када *