Školski glasnik

Стр. 133.

схватању, по коме без устезања говориЈио: Сећам се те личности; али је противречност само иривидна С ећам се те личности, значи: Сећам се да сам видсо ту личноет". (1) Али ако моћ обнављања код свести ни у ком случају не прекорачује поље стицања код свести, још мање је апсолутно тачна она претпостављена могућност: свако примарно стање свести не остаје урезано у сећању. Поред памћења постоји заборав: не само привремени заборав у који падају сва наша сазнања чим не мислимо на њпх, него и коначни заборав, на који је осуђена множина стања свести, која се неће већ поново јавптп, било зато што неће бити повољне прилике за њихову обнову, илн било зато што су снле памћења моћне да задрже све оно што сукцесивно дефилује нред нашом свешћу. Памћење је дакле, у ствари, само делимично обнављање претходно стеченнх мисли. Дефнннција пам&ења. — Памћење се дакле може, сад већ, дефшшсати, као интелектуална функција која чува и обнавља унутрашња стања свести. Оно не обухвата само остварене чињенице сећања, него и латентну диспозицију која чини да ће се та сећања моћи, једнога или другог дана, обновнти у свести. Нетачнаје дакле она дефиннцнја памћења, која тврди, као Рејд* да је она „неносредно сазнање" ирошлости. Прво, „непосредно сазнање" је нетачно, јер је памћење изведена чињеннца, оно долази после нрвобитне перцепцпје. Затим, и више свега, памћење нпје само интермитентан ток свеснпх и оствареннх сећања, она је и могућност сећања, могућност која се увек не остварује. Она је скуп сиособности које ми стичемо, способности да поново себи представнмо оно што је једанпут већ бпло у нашем духу. Знанај памЋвша. — Није потребно заустављати се код тако основне истине као штоје значај памћења. (2) Без памћења пије могућа ни једна интелектуална радња. И саме перцепције, кад трају извесно време, претпостављају да, у тренутку кад се завршују, ннсмо заборавили оне прве утиске, које нам је она дала у почетку. Закључивање, које увек обухвата низ судова, захтева да се дух, кад стигне до закључка, сети премнса на којима он почива. Па као што је, у свом најскромнијем облику и у обичним својим сразмерама, које су заједничке свим људима, памћење један од услова за све радње духа, тако оно постаје, кад је нарочнто моћно и развпјено, један од извора снажне и богате интелнгенцпје: јер оно њу богати, оно је више или мање снабдева. Пнализа чињеннца памћења. — Код феномена иамћења треба разликовати више момената.

(1) Ега^шеп^ <5е Јвоуег-Со11аг<1, р. 357. (2) Видите, по овом питан>у, нашу Теоријску и и р а ктичну педагогију, Лекцију VI., Неговање Памћ е 1& а.

Памћење, нрво, није него иродужење у свестп примљеног утиска, који се наставл.а, који, тако рећи, одјекује још неко време иосле треиутка у ком је настао. Тако ми још чујемо, дуго иза како је оно престало звонити, звоно које смо слушалн. Ми смо отворили очи да посматрамо пејзаж; затворимо их; н даље унутрашње видимо разлнчнте предмете ко.је смо билп опазили. У овом случају, памћење је само продужена свест; никакав интервал не раздваја првобитну иерцепцију од сећања на њу к - оје нам остаје. У већинп случа.јева је, напротпв, сећању претходио заборав. Од како егзистнрамо, ми смо опазплп миожину предмета; стеклИ смо гомилу знања. Сва та зпања, све те перценције, остају успавани, тако да рекнемо, у нашој интелигенцпји; алп ми имамо способност да их пробудпмо, и у томе управо састојн памћење. Право памћење је васкрсавање, поновна појава у свести онпх знања која су кроз неко време била заборављепа, п која ожпвљују иза впше нли мање дугог нериода песвести и зборава. Ремнннсценцнја и упознавање. —• Алн сама ова поновна појава, ово васпостављање знања, не дешава се увек на исти начин; и треба разликовати још пзмеђу реминисцетшје, која јетек непотпуно сећање, полусећање, и упознавања, које је потпун облпк памћења. Често се дешава да се нека представа поново родп у нашем духу, а ми ие можемо да рекнемо кад п како се она онде јавила нрвп пут, а ми чак и не знамо да она значи обнову претходног неког сгања свести. У овом случају је феномен памћења једноставиа реминисценција. Али, још чешће, представе памћења су, како вели Лок, „праћене додатком перцепције која констатујс да оне нпсу нове, да су већ биле у искуству: то је оно што се назнва упознавање." Право памћење састоји, одпста, у упознавању, кад иредставу која нам се поново јавља у духу смештамо у прошлост. Сећање ће бнтп тим разговетније, тим тачније, што га .боље будемо могли везати за време и место, кад и где нам се урезало у памћење. Објашњење памћвња. — Филозофп су створнли многе теорије да би објаснилп феномене памћења. Али ће можда требатп признати да та објашњења не дајујасна решења, н да је памћење чпњеница која се не да свестп на другу неку, па да јој је анализа немогућа. Према неким филозофима, сећања бн стојала у духу као што драгоценостп стоје у ковчежићу, у мрачном претинцу где смо их затворили, до даиа кад их нзнесемо на светлост. Стечена би знања имала као неки несвестан живот иза своје смрти. Дух би био, као што рече Платон, голубињак пун птица које чекају да их човек хвата и износн на дневну светлост.