Školski glasnik

Стр. 135. ШКОЛСКИ ГЛАСНИК Бр.

други не? Зашто се, у извесном тренутку, баш тај спомен поново рађа, а не онај други? Овде наилазимо на асоцијацију идеја, чије законе ћемо имати да изложимо. (Виднте. Лекцију VIII.) Разлог због кога носле каквог бдш; стања свестн, перцеиције, емоцпје, сензације, сиомена, долази баш овај спомен, а не други неки, јесте у вези, у односу што иостојн нзмеђу претходног стања свести п спомена који га прати: „Ја мислим на кишу: вашто? Јер сам видео јако облачно небо. Мислим на гром: зашто? Јер сам видео муњу. Мислим на Наполеона I.: зашто? Јер сам мало прсмислио на Цезара или на Александра У свим овим случајевима, идеја до кој« сам дошмо очевидно је одређена претходном идејом Да је била друга претходна идеја, друга би била идеја која за њом доиази. Да гнм, на нример, место да мислим на Александра, мисиио на Сократа, бескрајно је вероватно да, тренутик после, не бих био мислио на Наполеона". (1) ВоЈђНО ПОМћВЊБ. — Воља и напрезање ш.1жње, међутим, имају тако исто улогу у бу- ђењу спомена. Сви ми знамо из искуства да се уз мало промишљања сетимо ствари која испрва није хтела да нам дође на памет, а која нам је потребна. Алп, чак и у овом промишљеном управљању с памћењем, мн морамо _ да се нокоравамо законима асоцијације идеја, и не пожемо се отетп природном механизму обнављања спомена. Отуд лутања по мраку која понајчешће прате тражење спомена којп се одавна избрпсао из нашег духа. Ја пролазпм иоред васпитиог завода који се зове семннар Полињан. После је ово име изишло из мог памћења; напрежем се да га Се сетпм: пспрва нншта не налазим; затим мн падају на памет аналогна имена, Помпињан, Перпињан. Ја нх одбацујем, јер се тренутном забораву прпдрул^ује слутња да нису то права имена, да их треба одбацнти. И мучно, тек корак по корак, успевам да ускрснем тачнн спомен. Тако исто, заборавио сам име Личности која се зове Воиг[ие Не ; али сам у Духу задржао пдеју да јој је име скоро једнако имену неке ашвотиње, маленога пса, пнцие!;; ова асоцпјација идеја ми помогне да се сетнм имена које тражим... Тако да и у самом напрезању наше воље која тражн и налази потребни јој спомен, асоцијација ндеја посредује као неопходан услов уснеха при тражењу. Идеје нојв добнјамо од памћвња. — Памћење није само моћ да налазимо један по један спомен. Из целпне овнх спомена, помоћу радње духа промшнљањем, настају нове идеје, које су на неки начин властите тековине памћења: идеја о супстанцији, коју смо већ прпписпвали свести, али чнје схватање је могуће само тако што је памћење насгавак свести: идеја личне истоветносши; идеја нашег Ја која је у главном само другн облик идеје о суистан-

цијн; најзад идеја трајања којаје опет само друкчпјп превод основног појма о бнћу које ' оста'је исто кроз читав низ ироменљпвих фе. номена. Болестн памћеша. ~ памћење, као н друге :људске ; функције, иодлелш болестима, нере: дима^ који га штете, слабе, иотпуно уништавају. Неки пут се изгуби памћење речп: то се зове афазија ,* телесно стање које ионекад доиушта да имамо идеја и осећања, алн им спречава пзражавање. Дешава се и то да се намћење удвоји: у истој личностн прате једна другу две личности, две свести, два Ја. Једно . време се болеснпк сећа само једног нпза сво-јих. спомена, који заборавља у друго време, које има друге сномене, птд. Али у нормалном стању, иамћење је, и поред мнрж-ине поједннпх појмова коју оно садрЖи, прред разнолпкостн њнховпх врста, памћење речи, места, времена, особних именица, нтд., намћење -је једно, оно сведонп за јединство, за нстоветиост духа, без које истоветности не оп бнло памћења, алп мп, са друге страце, без цамћења не бнсмо зналн за истоветност. РЕЗИМЕ. 67. Иамјкење је ((ункцпја задржавања: она задржава и обнавља у свестп знања стечена другим функцпјама духа. 68. Памћење увек претпоставља претходну свест. Сећамо се само онога чега смо пре тога били свеснн. Сиомени су секундарне, пзведене . чињеннце. '69. Треба разлнковатп памћење које је само наставак, ненрекппуто продужење свестп, од памћења којем је.претходпо заборав. 70. Спомен је често непотпун: тада га зовемо реминисценција. ПоЉун' спомен се зове упознавање. 71. Спиритуалпстичкп филозофп су нокушавалп да памћење оојасн^ латентном и пе . свесном егзпстенцнјом' спомена; а физиолозн егзистенцијом Јтвесних метерпјалнпх трагова који би иостојали у мозгу. 72. Најббље објашњење, н ако пије довољно, јесте оно које" дефннПше памћење као иителектуалну навпку. 73. Психолошкп условп за развпјање пам. ћења јесу: 1° живахност првог утиска; 2° пажња; 3° понављање. ' 74. Памћење нретпостављА п фпзполошке услове: оно завцси од дођа, оД здравља, итд. 75.*Обнављање спомена зависи добрим делом од асоцијације идеја. Спомен нам се јавља услед одпоса" који га' безује за стање свести које му 'је у духу иретходпло. 76. Памћењем дух може да схвати идеје истоветности н трајања.

ј ИЏПУЈТЕ СРПСИЕ ШИОЛСНЕ ЖИГИЦЕ. X