Školski glasnik

Стр. 242.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 14.

безброј уџбеника, иото тако издавача и да је коикуренција у издавању књига у пуном јеку, па с тога ћете тамо и наћи надметања у издавању добрих уџбеника. Но ни.је само монопол најтежа сметња напретку доброг уџбеника, уз њега иде и апробација књиге. Ми апробирамо уџбенике преко школске власти и више ништа. Код сређеног света, где стручњаци имају реч (и то реч која се слуша), не апробира се књига таким путем, него главну реч о њој кажу учитељи на својим зборовима и та се реч прихвати. Аустријски Школ. Закон од 1868. г. 25. маја § 7. наређује: да школске књиге за основне, средње и учитељске школе морају имати одобрење позваних органа за управу и надзор наставе. Та власг је земаљски школски савет. Но земаљски школски савет одабира за допуст књиге, тек по саслушању учитељских конференцнја (§ 8. Шк. 3. 14. маја 1869.). Тек кад зборови изрекну своје мишлење о једном уџбенику, онда га земаљски школски савет шиље министру да га овај припустп као школску књигу. И ово није само на хартији. Летос смо имали прилике уверити се лично да се ово практикује стално у Аустрији. У једној словеначкој школи повела се реч о новом Буквару (словеначком) који је недавно изишао и запита ли смо тамошњег колегу, управитеља школе (надучитеља), да ли ће се увести тај Буквар у школе. Он нам тада рече, да мора прво прећи суд учитељске окружне конференције. Код нас се бега од суда стручњачког и кад се истиче потреба тога суда било за коју школску ствар, прави се кисело лице и обележава се то као једна дуга процедура која не доведе до цељи. И ко то мишљење изриче? Они који ни приближна појма немају о тешкоћама у учитељеву раду. С тога није чудо што у нашој настави нема полета, Њој су већ и тако сасечена крила да једва живи, а кад јој се ускраћује још и оно што би јој управо живот освежило, онда с којим се правом тражи од наставе да ствара не-

могућности. Ни један раденик не може радити с празним рукама, нити с лошим оруђем, па какав би онда учитељ био волшебник да то може. Невоља је и опет велимо што о нашем послу суде они, који у тај посао нису упућени. То не важи само за оне старешине који од примитивног појимања не иду даље, него још внше за оне, који од свог академског образовања не виде ништа друго, сматрајући да је основна настава ситничарија као што су и деца ситна. Догод то устраје дотле наша школска ствар, ствар наше осиовне наставе нема услова за напредак. Тражити просветна напретка тамо, где је свака друга тенденција преча од иросветне, то је једна јадна ствар пуна доказа о нашој незрелости н просветној заосталости. Један од тих доказа је п монопол школских књига, против којег ми учитељи морамо најистрајније одлучно устати. Тај кшефт, да се помоћу школских књига оиорезује народ, да издржава сиромашне школе, нема смисла. Народу треба отворено рећи какве су просветне потребе, а не заобилазнтш путем тражити порезу од њега на просвету. Филири који тим путем помажу десетак школа, сметају осталим стотинама школа. Слободном развнтку добре школске књиге не сме се сметати. То је учитељство тражило од увек, то тражи и сад и тражиће док не извојује ту добру ствар. С тога ће учитељство у својим месним и среским зборовима поново дићи глас против монополисања уџбеника и ићи за тим да се то укине, не обзирући се на монополске интересе. А ако коме треба монопол он нека га удара на друге општинске потребе. Само не знамо да ли би се могле општине дисциплинирати, да купују на пр. све црквене књиге, одежде и барјаке код манастирске штампарије. Така дисциплина једино се тражи од школе и наставе. М.

; ИупујТЕ СРПСНЕ шћодсив жигицв. «