Školski glasnik

школски глдсник ЛИСТ ЗП ШКОЛУ И УЧИТЕгЉЕ: ОРГАН СРПСКОГ НАРОДНОГ УЧИТЕЉСТВА У КАРЛОВАЧКОЈ МИТРОПОЛИЈИ Бр. 18. У Новоде Саду, 30. новедобра 1912. Год. I/. САДРЖАЈ: Српска учитељска шкопа у Сомбору. — Наш народ и његова просвета. — Прошлост п садашњост експерименталне психологнје. — Школски ред, школска хигпјена п важније напомене. — Духовнп сензибилитет. — Народна просвета: Рад на народној просвети у ослобођеним српским крајевима. — Практичне обраде: Оглед пз катихеза за IV. разр. — Из праксе: Новије пробе рачунских операција. — Листак: Писмо младом учитељу. Белешке. — Књижевни оглас.

Српска учитељска школа у Сомбору. (0 стогодишњици 3. новембра 1912. год.)

Сто година живети и радити на уиапређењу иародне просвете, у нас Срба је заиста нешто необично. Столеће рада оставити за собом, даје нараштају тако рећи читаву историју културе народне. Зачети се у некултурном добу, окружен многим непријатељима народне просвете, предан бити тим непријатељима на неговање, па преживети све те непријатеље, ма и занемарен, учмао, ипак је неко „знаменије", што рекао српски гуслар. А дочекати стогодишњицу свога живота под истим приликама, то већ више није „знаменије", него редовна последица некултурног схваћања просветних потреба и запостављање најживотнијих потреба иародне цивилизације. Цео састав нашег стогодишњег рада на школи народној, био је једно лутање и једнострана лоша имитација без правог просветног правца и плана. Верна слика тога је учитељска школа у Сомбору. Виће их који ће оценити ово као суд на пречац изречен. Али ко позпаје садржину рада на просвети у народу за последњих 30—40 година, ко познаје прошлост и рад српске учитељске школе у Сомбору, ко с пажњом проучи њен први почетак и развитак првих десетина година и стање наше просвете тада, па упореди са познијим, ипак ће на крају признати да не судимо

оштро, него искрено. Неискрено суђење о тим нашим приликама, баш нас је и довело ево дотле, да сад већ морамо једном и искрено судити. Наше столетно суђење с разним обзирима и где им је место и где није, не може више ићи упоредо с културним потребама овога века, с тога ми не желимо да та наша слављеница дочека и другу столетницу пролазећи кроз разне обзире, задобивши признање само зато, што је оседела у трпељивости и што је стекла импозантан изглед као столетни храст, који, иако је из окршаја са зубом времена изнео по коју од главнијих грана сломијену, али је ипак угодан оку и осећају, јер га је живописна маховина прекрилила од пања до грања. Идеји човека који је дубоко мислио и искрено културно осећао, можемо захвалити, што смо пре сто година добили учитељску школу. Програм и рад њен у оно доба, знао је шта хоће и то је у оквиру тадањих потреба у знатној сразмери постизао. Но жалост је што сви позвани и меродавни насу у оно доба тако схватали задаћу учитељске школе. И кад је то за оно, да речемо примитивно доба било — жалост, каква ли је жалост тек данас, ако се познву учитељске школе, не прпдаје важност у