Školski glasnik

Вр. 20.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 365.

чин био у истину потпун, треба да смо се не само одлучили, него и да смо се напрезали око извршења. , Само извршење зависи од спољашњих околности независних од моје воље: ако ми је рука паралитична, она неће послушати кад јој наредим да пише; ако су ми мишићи преслаби, пеће се покорити мојој одлуци да подигнем претежак терет. Али, чак и у случајевима кад наредбе мојевоље нису извршене, наредбе су издаване, напрезало се, и отпочело пзвршење. Воља, кад није праћеиа дејством, остаје непотпуна; она је тек намера. Значај ВОЉВ. -- Воља чини људску личност, она у истину ствара наше Ја; њоме смо ми најзад ми сами. „Ннша власт над нама самим, каже Жуфроа*, подржава се тек непрекидним упражњавањем . Мера ове власти је у исти мах и мера људскога достојанства, јер је та власт сами човек". (1) КараКТВр. — Најбољи је човек онај који има духа, срца и карактера. А ова трећа особпна еавршеног човека зависп највише од воље. Карактер, одиста, претпоставља чврсту вољу, која се зна одупрети ћудима, јако колебљивом сензибнлитету, која управља сама собом, и која иде за својом сврхом упорно и несавитљиво, нити се даје свратити с пута било сугестијом других људи, било навалом страстп. Навина. — Вољна радња није најобичнијн облик људске активности. Потекавши од инстинкта, активност се пење до повољног начина, и поново пада и успављује се у навици. Највећи број наших радња потиче од навике. Ми пишемо, говоримо, ходимо, извршујемо већину радња у свом животу, не помоћу рефлексије, нити непрекидно обнављаним напрезањем наше воље, него под благим и меким утицајем навике. Иарантври навинв. — Навика је дакле начин непромишљене, машиналне, автоматске активностп. Она има све карактере инстннкта, поузданост и непогрешивост; али се од тих разликује својим пореклом. Инстиикт је одиста наслеђена навика, која намје предата од наших предака, и који се код живога бића јавља непосредно. Навика је, напротив, стечена: она је резултат претходних наших чинова; она предпоставља претходну вољу; она је друга природа. ПорБШ навИНЕ. — Навика потиче од понављања једног и истог чина или од настављања једног и истог утиска. Навика, одиста, протеже своју власт не само на наше вољне радње, које, понављајући се, мало по мало губе свој карактер промишљених радња, извршених уз напрезање, него п на наше сензације, на наше интелектуалне операције; на наша осећања,

(1) Сћ. Јоивхоу, ЈШап^еа рћШзорШсхиед, р. 361.

једном речју, па сва стања наше свестп. Према томе, павика је резултат било вољне радње коју извршу]е нека личност, било радње извршене на тој личности од спољашњих сила, као што су, на пример, температура, топлота и студен, светлост, итд. ТТТ то се радња више буде понављала и што утисак више буде трајао, тим више ће навика тежнтн да се развије и тим ће више снаге имати. Али је тачно опажено да понављање радње и трајање утиска није потребно да би се објаснио почетак неке навике. Довољни су, заправо, једна једина радња, један једини утисак, и павика одмах тежи да се појави. Двјства навинв. — Навика врши разна дејства на људске способностп: с једне стране, она олакшава радњу, замењује вољу, појачава интелигенцију, подржава склоностн; са друге стране, она чини да сензације постају еве мање живахне. Она аланшава радњу. — Под влашћу навике, ми успевамо да поновимо без напора радње које су испрва биле тешке и мучне. „Помоћу навике, ми свакодневно чинијдо права чудеса... Уђите у радионицу какве штампарије ( ви радници не вреде, ни приближно, једнако; али и најмање интелигентни, најмање епособни бирнју из квадрата слова која им требају, и слажу са брзином, с поузданошћу у кретању која подсећа на ињтинкт: а то и јесте, у етвари, инстинкт, јер је то навика". (1) Она затвњујв вољу. — Наш би живот био необично успорен, наше радње сведене на мали број, кад бисмо морали увек, кад год радимо, премишљати и хтети. „Та радња хода, која нам изгледа тако једноставна, била би за човека стални предмет бриге и студије кроз читав му живот. На нашем језику би<-мо говорили с истим напрезањем какво захтева употреба страног ј< зика који је неднвно и непотпуно научен. Трагање за речима и брига о синтакси би запречили наш дух да се потпуно преда мишљењу. Кад пишемо, ми бисмо били налик на ђаче ко)е мучно препис.ује свој задатак; морали бисмо се напрезати да дртамо свакт писме. Најдаровитији човек не би успео да одсвира на гласовиру ни пет мера, а да не одахне". (2) ВНЗ ТВЖИ ДЗ раДЊУ ПОНОВИ. — Дејством навике, ми не само да стичемо већу лакоћу да извршимо чинове којима она управља, него смо и вољни да их чешће понављамо. Моћ навике ствара тежњу, склоност да се пзнова почне оно што се већ чинило. Она појачава интелигвнцију. — Помоћу навике, ми постајемо окретнији у разазнавању перцептивиих елемената, у анализовању принципа наших идеја. Наше интелектуалне силе .јачају под њеним утицајем. „Н> м ме музичари успевају да разложе оркестар на састојке и да у целини разазнају удео сваког инструмента. Управник оркестра чује у исти мах и све музичаре, и сваког од њих засебно .. Активној навици. то јест често понављаном веџбању има да захвали свирач на виолини

(1) Ј. 8 ш 10 п, 1е БеуоЈг, р. 64. (2) Ј, 81Ш0П, ор. сН.