Školski glasnik

Бр. 20.

Отр. 359.

Да. Младић је провео осам година у гимназији, у којој се мучио и патио са грчким и латинским. Туђу књижевност боље зна, или је бар више морао учити него своју. Слабо је читао о своме народу од Љубише, Аршинова, Дачића и других. А када је долазио и како у дотицај санародом? Послеје четири године у богословији. Када је н као богослов долазио у дотицај са народом? И како? 0 феријама у своме селу? Шта виде младе очи? Шта разабире млада душа? Читајте приче младих људи из доба своје младости, па ћете се уверити. Наши стармлади долазе из школа са запада. Зашто, знамо. Рећи ћете, наши богослови праве сада екскурзије. Били су у Атини, Русији и т. д. Ја бих волео, да пропутују најпре наше крајеве, упознају свој народ, па љегове књижевиике, који су прозрели у душу народа, а после у пностранство, те ће боље сравнити нас и оне и знати шта ће и како ће каламити што је напредно на души иагаега иарода. Богослов се мора оженити да постане свештеник. Њихове младе дугае гледају, у коме месту има боља партија за њих, што је сасвим ириродно и нема замерке. И — нашао је себи друга, запонио се, закопао се у село, и о њему више нико пе води бригу. Кроз две године се мора јавити за испит, при првим функцијама његовим, сијне цео рад у богословији око његовог спремања за свештеника. Код великог броја видимо врло слабу сирему у самом обављању црквених функција, гато је бар пред иародом главно у њиховом позиву. А од прве службе, прве функције, зависи много и његов углед. После нрве службе видиш или весела и задовољна лица, а старе, добре бакице не могу да се нахвале „младога попе." Или видиш кисела, изнепађена, злобна, подругљива лица, која му знају до ситница прокритиковати глас, кађење, како је наместио појас, одежду и т. д. Већ тада омрзне село њега, он село, те од рада на просвећивању нн помена. Нађе себи известан круг сељана, те се на крају крајева изједначи с њима у навикама и говору.

Место да је иовео село за собом, повело је оно њега. . . Како је служио, појао пре, тако и сада, јер од кога ће да научи бол>е? За оне је најбоље, који затекну старијег друга на парохији, који млађима буду десна рука у свему, ако се слажу. И свештенички је сталеж један од оних, на чијим леђима и онај надрићифтица тежп да стекне себи популаритета у селу и вароши. Изађе ли свештеник пред народ са каквим својим праведним захтевом, молбом, ево њих надримудријагаа, да омету молбу. Огорчен на такав поступак, повуче се од сваког јавног рада изван цркве јер —- вели — загато да се бори за такав народ, који њему ни у чему не излази на сусрет. Мислимо, да би требало радити протнвпо. Развити живљи рад иа просвећивању иарода, с којим би умањио уплив тих надри-мудријагаа, задобио би поверење народа, те би му се у миогоме излазило на сусрет. Зато видимо многа наша села, у којима влада учмалост, мртвило, помрчина... Село од 2—3.000 и внгае дугаа, нема никакве установе, преко којих би стајало у везп са светом. Место надметања у раду око просвећивања народа, иаетаје један страгаан раздор, свађа и инат међу тако-званом сеоском интелигенцијом, у коју улази и многи свештеиик, да из исте вигае и не изађе и да се у њој сасвим изгуби. Познавали смо красних младих свегатеника. После извесног низа година, видимо у њему обична човека, без идеала, клонула. Сасвим природно. Село је учинило своје, а он није имао снаге, да се дигне над своје сељане, а нико није ни покугаавао, да ту снагу — шггелектуалну — у њему одржи и развија... Нага свегатенички сталеж као да без компаса лута по дугаевној повргапни нагаега народа. Слабо је и дисциплиниран. Овоме се пе треба чудити. Нема готово никаквог јединства у његовом раду. ПГга је томе узрок? Свегишенички сшалеж код нас још није ни удружен, а камо ли да је збринуо своју сирочад. Шта чека једну свештеничку удовицу са