Školski glasnik

Стр. 36').

српоко друштво за психологију дјецв; друштво прплпчно иапредује и издаје свој лијепо уређпвапи орган „Гласник" (уреднш; Сима М. Јеврић). Прошлог л>ета оно је приредило свој први курз у експерименталну психологију и педагојттју; п да се осјећа велпгса иотреба за такве курзеве доказује н тај факат, да је на том курзу бнло преко 150 курзиста. Надајмо се да ће нас што скорија будућиост нзвестп па праву п величанствену иутању нагае иове науке. Научиа амбиција, воља и самоноуздање и ту је све п свја. VI. Да завршим. Будућност екснерименталне исихологије изгледа да ће бпти скромна алн сигурна. Даиас је као сунце јасно, да су њезине методе — методе тихог научног рада. Она не може наћи — нити се може надати да нађе — посве нову методу испитивања или почетни принцип духовног живота; она не може дисекцирати дух као што анатомски ножић може тело; она није у стању открити како треба пројицирати мисли у имагираним телеграфским жицама. II онда, данас не треба очекивати од експерименталне психологије открића онаког интересовања и вредиости, као што су открића, која су толико пута постигнута у другнм наукама са много доброспремљених људи и богме снабдјевеним лабораторнјима; прије него се открију открића која ће битн од истог значаја као п проналасцп аргона п Xзракова, треба ће много и много година мучног рада у погледу и на технику и на научне теорцје. Лабораторнјп су снољашњи знаци унутрашњих сила у раду за развијање нове, експерименталне психологије. Прва од тих сила је конвикција, убеђење. у духу сваког човјека, да просто посматрање п спекулација нпсу довољнн за градњу локомотиве, за сликање каквог иортрета, за руковање какве плинске трговине или за предавање психологије. За то треба дугогодишњег спецнјалног образовања и тешког експериментисања у радионици, студију, хемијском лабораторијуму или

пспхолошком лабораторијуму. Да се учини и једна од тих ствари човјек мора бити специјалиста. Све дотле догод психологија бјеше споредна наука, сваки је могао предавати психологију; но, данас ту дужност кадар је испупити само добро образован човјек. Друга велпка спла јесте увиђање, да се васколико рацпјонално и ефективно васпитање ослања на психологију, али не на стару конфузну и вербозну психологију, већ на тачну, модерну, практичну психологију данашњег доба.- То је утјеха за нас учнтел>е. Због тога је н ова.ј мали рад. За овим би, наравно, требао да слиједи рад о „прошлости и будућности ексиерименталне педагогије л , но, ако буде здравља п вол.е и то ће се остварити. Психологија и педагогија даиас су нешто друго, него ли нрије неколико деценија.

Воља о навике. °д ГВБР. ИОМПЕЗРЕП. Превео ВНСА СТЛЗИЋ. ВОЉА И КАВИНЕ. Вољнч активност — ДеФиниција вол>е. — Воља код детета. — Витни каракте и воље — Одно.си В1»Јве према другим епо-• обностима. -— Анализа једног чина воље. — Појимање чина који треба извршити. —• Одлучивиње. — Мотив и побуда. — Свака вољна радња је плод одлучивања — Одлука. — Извршење ■— Значај воље. — Карактер. — Навика. — Карактери навике. -—- Пореч\ло навике. — Дејство навике — Она олакшава рлдњу — Она појачава кнтелигенцију. — Она умањује свест. — Дејство навике на сензибилитет. — Закони иавике. — Знач д навике бољна актнвнвст. — Активност , схваћена као иринцип радље која се објављује или се може објавити спољашњим покретима, има, &о што знамо, три облика: инстинкт, воља, навика. Ипстпнктивпу активност смо проучавали (Видите Лекцију II.); сад ћемо проучавати активност воље и павике. Двфиннција ООЉЕ. — Права област воље, као и друга два облика активностн, јесу, мало пре смо подсетпли на то, праве радње, то јест унутрашњп актп, праћени дејствима, спољашњим нокретима. Воља се може дефпннсати: моћ коју дух има да се свесно и иромишљено, спонтано, слободно одлучи иа радњгу коју је сам одабрао.