Školski glasnik

Вр. 9.

ШКОЈТСКИ ГЛАСНИК

Стр. 157.

дете лоше стоји, треба рећи: Децо, овако треба стојати. (Показати.) Морате уираво стојати. Реци: Ја морам управо стојати. Реци ти! Стојте уираво! Главу горе! Руке доле! Мирно стој! Седите! Устаните! — Кад рекнем устаните, треба сви наједанпут да устанете, али тихо. — Устаните! Седпте! (Вежба се више пута.) Прва скамнја — устани! — Седи! (Тако и са осталима.) 3. Излажење с места и враћање на место. Неки од вас јако лупају кад нду по школи п праве ларму. Морате тихо ићи, овако. (Учитељ показује.) Ја ндем на прстима, пете сам издигао. Реци: По школи идем на прстима! — Реци и ти! — Реците: Ми ћемо тихо ићи! Перо, иди до врата! Јело, иди до табле! Добро је! — Тако треба сви да идете. Иднте на место! Сад ћемо сви ићи у авлију; и по кући треба нћи тихо. Кад излазите пе треба ићи преко скамија, не треба се гурати, него лепо, мирно. Учитељ показује како се мпрно нзлази с места и стаје у ред. Деца стају у ред по двоје и излазе у реду на поље. Учитељ пде уз њих, а при уласку опет тако нсто сређује и улази уз њих. 4. Говор: јасно, разумљиво и у реченицама; прво устати, па онда говорнтп. (Име и презпме; ђаци и саученпцн.) У.: Рећи ћете ми сад још једанпут, како се који зове: Запнтаће дете које се већ боље одомаћило. Како се зовеш? Милан. — У.: Милан је јасно рекао своје име; тако треба! Твоје име (показује на дотпчно дете) нисам добро чуо, ти си шапутао. Кажи и ти тако јасно као Милан. (Дете говори.) У.: Како се тп зовеш? (Дете говорн на пр. Млађа место Младен). У.: Твоје је право име Младен (Поновитп евентуално код тежег имена и вигае пута). У.: Сад ћу вас питати још једанпут како је коме име, али не треба рећп само: Паја, Младен, Јела него: Ја се зовем Паја. Ја се зовем Младен. — Како се ти зовеш? — Ја се зовем Младен и т. д. Код тог разговора биће деце са једнаким именима. С тога ће учитељ рећи: Кад ја сад рекнем: Младене, устани! Који треба да устане? Ви не знате. Зато морате рећи и чији сте. — Чијп си ти Младене? — Чијп си тн Јово? — (Ако је потребно учитељ исправља.) Дакле, Јова ти је име, а Поповић презнме, — Како је твоје презиме? — Како

твоје? — Реци ми како ти је име? — Реци како ти је презиме? — Кад ја запптам како се зовеш? Ти треба да кажеш и име и ирезиме. Ево овако: Ја се зовем Јован Поповић. (Даље вежбање.) Ви идете у школу, зато се зовете ђаци. — Шта си ти зато што идеш у школу? — Ја сам ђак. — Знаш ли још којег ђака? — Како се зове овај ђак? — Како овај? — Који ђаци седе у прво.ј скамијп? — Којп ђак седи до тебе с ове стране? И т. д. 5. Говор у хору. До сад је увек поједно дете говорило. Ми можемо и сви заједно говоритн. Шта је ово? (Показује на столицу.) То је столица. — Реците то свп заједно. Пазите на мене! — Учитељ изговара јасно, разговетно и са нагласком: То — је — столица. Код сваке речи одсече руком. Реците сви. Слушајте како ће рећи II. разред. 2. разред устати! Реците првом разреду штаје ово. — Сад, сви заједно! — Сад само мали ђаци! Шта је ово? Показује на сто.) То је сто. — Реците сви! — Шта је ово? (Показује на пећ.) То је пећ! (Ако рекну фуруна треба исправити). Реците сви! (Даље вежбање.) При говору пази се, да деца сва заједно почпњу, и, сва једним темпом изговарају. Доцнпје се много говорн у хору, да се .јаче нривеже пажша а н песмелице ослободе, исто тако н ради чистијег п јаснпјег изговора. Говор у хору важно је средство, особито у школама где је великн број деце слабије развијене нли у говору неразвијене, као што то бива по неким сеоским школама. Главна вредност овака говора, као и доцнијег читања у хору и декламовања, у томе је што сви ученпци суделују, свп су принуђени да пазе и да говоре; заједничким радом боље се потстичу. Привикавају се јаснијем, разговетнијем, бол>е артикулисаном и снажнпје наглашеном говору. Тако се добро упамте, не само многи појмови, него и важнији облици у реченпци, целе реченице, пословице, изреке, стихови, а све то и садржином и обликом. Још су многи учитељи опазили, да се таким говором, много дете одвикне од погрешно уобичајеног говора н наглашавања речи. Но говор у хору може да се и злоупотреби, С тога учнтељ пази да тај говор не пређе у викање, певање, ачење, у механпчко изговарање. Он пеће дати да се нешто у хору говорп пре него што је то, по садржини по-