Školski glasnik

Стр. 188.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 11.

нашем оку једино могуће да види главне и споредне путове у човековом животу. А прво нагоњење на страну невољеног посла јесте ударац по живом осећању и мисли, почетак доцнијег и систематског заглупљивања, које мало по мало води ка жалосној духовној слабости, ка потпуној неумешности налазити се у животу. Нико неће порицати истину, да се живо стваралаштво може испољити и обелоданити само на омиљеном послу. Чим ме упуте на ма какав правац, који не волим и који нисам ја лично слободно изабрао, тим самим нанесу ми такав ударац, који ућутка и мисли и осећаје. Они ућуте, покоре се туђој вол^и, тој наметнутој спољној дисциплини, и тим самим урођен самосталан живот понизи се и почне умирати. Онамо, где сам лишен могућности да предмете бирам по слободном духовном нагону, по својој природној склоности, не може се у мени појавити осећај љубави ка знању, пошто једини извор те љубави јесте слободан избор, чежња ка познању истине. Нити је човек стена, нити је савремени наставник Мојсеј, који је ударом палице о стену извукао из ње извор живе воде. Наши су наставници Мојсеји у наопаком смислу; што год јаче бију по човеку палицом упорне дисциплине, тим све дубље гоне ону светлу и чисту струју, којом једино и живи човекова душа. Као људе, тако и цео околни свет можемо разумети и образложити само онда, кад их заволимо свом душом својом. А волети се може само по слободном унутрашњем нагону. Онај човек, који нам долази са обавезном наредбом — није живо разумно биће, већ преграда, који стоји међу нама и светом који нас окружава. Као Александар Маћедонски, Диогену, тако нам и он не може ништа дати, с тога треба да га замолимо да оде од нас, те да нам не заклања и помрачава сунце правде. Принудна школа тако исто васпитава изопачене, наопаке Диогене, потребне данашњем стању ствари; они трче на први поклич савремених Александра Ма-

ћедонских и служе им ради солидне плате, огрева, осветљења и стана. Кад се заинтересујем каквим предметом и почнем га волети, то значи само то, да ме је ова или она врста знања захватила слободно, да је нашла себи слободан одјек у мојој души. У том се моменту у човечјој природи збива тајни процес од велике важности. Он се показао способан за слободно примање истине. У његовој се души отвара прозор у извесном правцу кроз који му може долазити светлост из околног света. Кад се ја, — дете или одрасли —, заинтересујем чим год паметним по својој суштини, онда се у мени појави природна диспозиција за примање знања извесног карактера. Почетак, извор, те диспозиције никоме није дано да је пронађе. Она ми је могла доћи кроз бескрајан низ предака, у чијим се душама човек не може да нађе па имао не знам какве најважније научне апарате. Ако сам ја ту диспозицију, склоност баш наследио од других, она, на крају крајева, баш као да се родила — појавила у мени овог часа, као потпуно нова и самостална. Родитељи ми и живот предају, или тачније посредством родитеља из неког извора тајанственог по својој природи, па ипак он је у мени савремено жив, самосталан који искључиво мени припада. Батра и светлост узете из старог извора пред нашим се очима јављају као нова ватра и светлост. Наслеђена и мноме поштено стечена способност за примање знања извесног карактера јесте у вишем степену чудно по својој суштини упућивање саме природе на то, којим путем треба да иде моје даље васпитање и образовање као човека. Природна је склоност оно духовно земљиште у које сам способан да пустим жиле и на коме се једино могу учврстити. Ухватити ту склоност, чувати је паметно и љубазно јесте најглавнији задатак васпитања човековог. Кад идем путем на који ме је упутила природна склоност, тада у мени расте љубав ка знању, које ја лако и слободно, без принуде, примам и памтим.