Školski glasnik

Бр.,11.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 189.

Ја ћу расти и наиредовати правилно, ако се поред мене налази човек драг и мио, који својим рукама не барата силом по фином послу оног духовног механизма, који ме покреће, који ме не гони да радим оно, што моја душа не тражи, већ само човек, који ми олакшава да тражим и налазим духовне хране, која ми је потребна. Само на том путу може да се усаврши највише, најпаметније и најидеалније васпитање човека. Задобијање и усвајањс онога знања, ка коме ме моја душа слободно вуче, олакшава се руком блиског ми човека, који ми пријатељски с љубављу притиче у помоћ. На том путу ја поступно све више и више почињем волети оно знање, коме тежим, и онога човека, који ми олакшава мој духовни рад. Љубав ка знању све се чвршће и јаче везује у мојој души са љубављу према човеку. На тај начин знање, на крају крајева, неће ми се показати као нешто мртво, отргнуто и одвојено од живота, какво се оно показује сада, већ као нешто дубље везано са животом и људима који ме окружују. Научити се чему год, у правом истинском смислу те речи, ја могу само онда, ако се, учећи се предметима, будем истовремено паралелно и нераздвојно учио човечјој љубави. Примајући знање, ја гледам тада циљ, коме оио треба да служи, и у животу ћу увек умети да нађем оне људе, којима је љубав најпотребнија, а тада ћу већ знати, како им треба прићи са оним знањем, које ја волим. Насилно, обавезно по сваку цену, примање зиања у загушл.ивим учионицама са херметично затвореним вратима јесте, по својој суштини, глупа н непојамна суровост, коју није могуће правдати. У темељу таквог стања ствари положеиа је нека ужасно глупа и смешна противречност. Саглашавајућп се са тим, да свако знање треба да служи делу човечје љубави, управљачи савремепе школе паште се из све снаге да удесе тако, како би се деца у њима научила љубави на предметима које мрзе и које предају људи, које она не

воле. То је тако исто немогуће и апсурдно, као што је апсурдно мислити да се човек у безваздушном простору може научити дисању, или да се помоћу фиргаза могу нагнати нежне струне човечјег срца да звуче. Кроз сва времена лудскога живота истина се показивала само онима, који су по слободном инстинкту своје душе тежили њој. Да не би истине, које су људи пронашли са огромним самопрегоревањем, остале непокретан и мртав капитал, неопходно је потребно да их и ми примамо са онаком истом вољом и љубављу, с каквом су људи тежили да их пронађу. Само тада можемо појмити њихову суштину и огромну важност њихову. Кад се крећемо слободно, по личној побуди, ка примању истине, онда ћемо тек моћи појмити њу, њен извор н огромну важност њену. Она ће нам се само тада потпуно открити, обелоданити, као резултат исто тако личних, слободних тежња ка познању закона који се налазе у основи живота, који нас окружује. Само слободна тежња ка истини, коју су пронашли људи, може је оживети у мојим очима н довести ме у духовни склад, у одвећ прпјатну хармонију са њеном правом природом. Само онда, кад сам ја сам пун полета и живота, могу појмити ону истину, која је, такође, пуиа нолета и живота. Ја никада нећу моћи појмити лепоту природе онда, кад ме силом вуку за врат и гоне да је заволим и да се заинтересујем њоме. Природа ми је само онда појамна и може обрадовати поглед мој, кад ме слободна склоност душе и срца привлаче ка њој. У то време ја, као паметан и осетљив део те исте природе, осећам у својој души тако исто слободно, ничим незамрчено стварање оних истих чудеса природе, која се такође слободно и драговољно, као у мени, раширила преда мном у дивном црвенилу при сунчевом заласку, или у нежним бојама јутарњег руменила. „Сила Бога не моли", вели наш народ. Кад ме силом гоне ја могу и да прогутам извесну дозу истина, која ми је раније преписана, но она ће, на крају