Školski glasnik

Цтр. 226.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 13.

Но, Ђоко брате, познавајући те као скромна раденика, који ниси волео, да те човек хвали, а особито у очи, чисто се бојим, да ће ми твоја скромна и поштена душа замерити, што те толико хвалим и узносим, кад ти то никад трпио ниси, већ си увек говорио, да ти зато то радиш, што треба тако да радиш, јер ти то дужност налаже. Па баш зато мили друже наш, ти ћеш вечито живети међу твојим друговима и другарицама. А „Благо оном, ко до века живи. Имао се рашта и родити". Зато ти у име месног новосадског учитељског збора велим последње: Збогом наш драги и мили друже Ђоко! Лака ти црна земља и Бог нека даде твојој племенитој души у рају насеље! Слава ти! ❖ * Ф Говорио Др. Тихомир Остојић, I. секретар „Матице Српске". Пред нама, тужни зборе, леже самртни остатци човека који је, кад му је смрт закуцала на врата, могао рећи: „Нисам узалуд живео. Испунио сам оно што благородан део људства тражи од човека: живео сам не само себи него н другима. Овај кратки земаљски живот сам испунио делима, која ће и људском друштву бити од користи". Тако је могао рећи овај самртник и могао је потом мирне душе склопити уморне очи, као човек који је своју човечју дужност испунио. Један део своје велике радљивости поклонио је наш честити покојник и нашем књижевном и културном друштву Матици Српској. Зато га је Скупштина Матичина пре три године изабрала за члана Књижевног Одељења. Нашем народном учитељу није лако доћи до те части. Притиснут, због слабе награде, материјалним бригама, трошећи своју снагу у школском монотоном раду, борећи се са свима сметњама и тегобама које даве наше школство и наше народно просвећивање, — нашем народном учптељу не остаје ни довољно снаге, ни доколице, ни мирноће духа да се може бавити науком и књижевношћу. Само таки устаоци, само таке упорне и енергичне природе, као што је био Ђока Михајловић, могу да све ове незгоде савладају, могу да још, уз то, недостатке својега школског образовања својом вредноћом накнаде, те да тако

стеку способности, да прекораче онај узан круг строгог учитељског рада, па да се толико истакпу, да обрате на се пажњу наших књижевних кругова. Избор за члана наше књижевне корпорације тим је већа дика. Част чланства Књижевног Одељења има он да захвали само својој личној вредноћи, личној издржљивости и свом рођеном труду. Он није могао Матици много да привреди — та на његовим измученим плећима почивали су толики народни послови —, али што је дао Матици, то је нешто најбоље у својој врсти у нас. Његове Кратке белешке из воћарсШва и Разговори у доколици, што су изишли међу Књигама за Народ, прави су украс те Матичине збирке. Из овнх књижица говори добар познавалац народа, а исто тако и велик прпјатељ његов. Кроз ових пет тананих свезака видимо велико срце Ђоке Михајловића, његов бистри дух, његов леп литерарни таленат. Овај мртвачки сандук нонеће нам у гроб не само агилног друштвеног радника, не само једног од првих наших школскнх методичара, него и угледног популарног књижевника. Мени је пала у део тешка дужност да се у име Књижевног Одељења Матице Српске опростим с чланом који нас оставља. У име свих другова у Књижевном Одељењу довикујем му на овом тужном растанку: Збогом! Нека ти је хвала и слава! ❖ ❖ Говорио Љубомир Лотић, епарх. шк. референт. Драги покојниче! Ту је крај тебе твоја верна љуба и ту твој нејаки Милутин; ту сестре миле, родбина, пријатељи и друзи; ту у близини „Натошевић", твоја друга кућа и породица, где су и твој „Школ. Гласник" и календари, које си почео уређивати; овде су и твоји ученици, твоја мила мала војска, која ти се за који дан у школу спремала; ту колеге твоје, са којима је за који дан требало да си на збору срескоме, на братскоме састанку и саветовању. Сви те предусретају са старом искреношћу и гледајући на негда насмејане црте лпце твога, чекају твоју пошалицу и драги им стари одзив твој. — А ти? На твом лицу је и сад она стара црта