Školski glasnik

Стр. 228.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 13.

тек тешко кад изгуби Тебе — десна рука наша! Нису то обичне везе, које међу ,собом сиајају поједине чланове уирав^, појединих кориорација. Друге су везе, које нас у „Натошевићу" спајаху — то су родбинске — то су братске везе — то учитељске везе. Ако ти је што тешко било, нама си се јадао, тешили смо Те, ако нам је што тешко било, јадали смо Ти се — тешћо си нас, саветовао си нас. Под Твојом снажном руком, кретао се бродић, кретао се сигурно и мирно и баш сад, кад га Твоја сигурна рука најјаче држаше, смрт Те отрже од нас. Теже је, тужни зборе нама, него и којој другој корпорацији, јер ми не изгубисмо председника, ми десно крило изгубисмо, ми брата изгубисмо. Драги брате наш! За пар часака закриће мајка земља сунце своје од Тебе, за пар часака па ћеш за вечно одељен бити од Твојих милих и драгих — од љубе Твоје, од чеда Твога, од рода Твога, а одељен ћеш бити и од „Натошевића" Твога.' Али земља никад закрити неће свету и светлу успомену Твоју, у срцима нашим, вечно ћеш нам пред очима лебдети, за духом Твојим ћемо као за путоказом напред ићи, јер знамо шта нам срце Твоје, кроз уста Твоја рекоше: у коло учитељи, у коло братско, тек тако ћемо бити нешто, тек тако ће нас у нешто бројати. Брате! У име свију чланова „Натошевића" — браће Твоје, пред вечном кућом Твојом обричемо Ти: чули смо Ти речи и запамтићемо их. Слава Ти, хвала Ти, вечна Ти успомена!

у свима овим пословима био је врло вредан и уредан; био је човек енергије и истрајности; у добре послове без устезања је загазио и у њима је подмећао плећа тамо где се стубови мећу. Уз то је Ђорђе био и поштен човек, човек - од карактера, те га због тога стреле из шуме наших народних страсти, а пуштане са лукова мржње нису могле ранити, него су поломљене падале са оклопа његових врлина. Другом приликом моћи ће се и опширније говорити о плодном животу и раду нашега драгога покојника, а ми сад тек толико можемо рећи: како нам је покојник много дао, а како је мало оно, чиме ми можемо да му вратимо дуг за учињене услуге опћим стварима: да га предамо хладним недрима мајке земље; да бацимо трошне грудве на трошне остатке му земаљске и да му кажемо последње „збогом". Но да ли је то све? Не! Има још и нешто више што можемо учинити, а то је: да наставимо и даље послове где смо били сарадници и да потпомогнемо да се одрже и развију његове идеје, а да не заборавимо ни на његове миле и драге, како би што мање знали и осећали како су много изгубили. Пријатељи ће и чинити то и то ће бити најлепши спомен на покојника. Добри мужу, оче и брате, вредни народни послениче, узорни учитељу, добри и незаборављени пријатељу и друже наш Ђоко, прими особито у име српске школе, просвете и учитељства, којима си много учинио, п које ће учитељство наставити започете народне послове, последњи искрен опроштај: Бог да ти душу 'прости, слава ти! * Ф * Говорио Ђорђе Гајин, потпредседник учит. деон. друштва „Натошевић". Тужни зборе! За ово кратко време битисања „Натошевића", ево нам смрт већ трећег врсног члана управе уграби. Уграби нам Богдана Поповића, уграби Крсту Малеташког, а ево уграби и Тебе, мили председниче наш. Тешко је нашој младој установи изгубити ма ког од чданова својих, а како ли јој је

* * * Говорио проф. Јован Живојновић председник „Невена". Мили покојниче! Оним свежим цвећем народнога подмлатка, којим си као народни учитељ за три деценија оплео венац вечне благодарности српских душа око свога гроба; оним гајевима мирисавих дуња и крушака, вртовима цвећа и мудро негованог поврћа, којима си осенио своју успомену у Бегечу и Новом Саду међу вредним српским ратарима; оним зналачким и смишљеним списима, којима си уПисао на највидније место,