Školski glasnik

Стр. 262.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 15.

зде. Сирија није већа од замисли даљиие до месеца, обе су нити велике нити мале, оне се просторно немогу одредити. Процеси свести нису просторни, Али многи уџбеници психологије тврде: да се процеси ти догађају у времену, с тога су приступачни директном временском одређењу. Међутим то није истина! Ја могу имати, свест о неком временском догађају, временско осећање; време, дакле, може, бити у мојој свести, али сама свест не догађа се у времену. У мојој свести се могу секунди до вечности отегнути односно читави часови у тили часак проћи. Ако хоћу временити ток да испитим, то не могу учинити директно на својим мислима и осећањима, на мојој свести, већ то могу само — на часовнику, сунцу или спољним стварима и њиховим променама. Или тако, да првобитну свест физички индивидуум и његова промена замене; то се пак даје просторно и временски одредити. Тако је новија психологија узела у помоћ физички индивидуум: Мозак и живце. Она то чини из основних разлога, . у које се ми овде не можемо упустити. Сад се психологија, такозвана физиолошка психологија по начину и циљу свога рада сасвим ставила на становиште природних наука; сад може предузимати просторна и временска одређења, може постављатн теорије и законе. Она постаје физијолошка наука: једино има у виду мозак; она види сва молекуларна кретања. Са природним наукама има она ту заједничку тачку, да у своме усавршавању не садржи у опће никакве стварнотњ Она сазнаје само кретања у мозгу и постаје „науком о души без душе." И то је исправно, то је конзеквенца сходна науци. Објективирајућа наука, која хоће да мајсторише искуство, мора се сасвим удалити од ствариости, мора исту апстракцијама, теоријама и хипотезама да тумачи. Овај рад објективирајуће науке био би бесмислен и узалудан, кад би она циљ свој у себи задржавала. Али пошто

то не стоји, објективирајућа наука мора бити таква метода, којом ћемо, и ако се у почетку од стварности удаљујемо, свет сватити, и њим свагда боље господарити, којом ћемо увек вредносније односе к стварности откривати то и чини објективирајућа наука у ствари! Бво примера! Развитак данашње технике у великом делу зависи од теоретске механике, која се удаљује од стварности и искључиво познаје само силе. Друга, са овом сродни, наука, механика неба — астрономија оперише (ради) само са апстрактним (замишљеним) кретањима Па ипак је стварност мајсторисала. Још пре него што је Нептун у природи откривен, израчунала га је наука помоћу теорија, замислила га је, и то не само његово битисање, него и један део његових белега (масу и месно). Ова објективирајућа метода све више се шири и у свима областима човечјег рада, у националној економији, психологији народа, Тиме се пружа објективирајућој науци или што је све једно унтелектуализму неограничено господарење, но не треба нигди застати па рећи ^погаЈлишб (нећемо знати), и ако на многим местима мора кликнути: ј^погапша (не знамо.) Интелектуализму у његову идеалном правцу ништа не сме сметатн, тако на пример не сму га спречавати никакви религиозни или етички обзири. Интелектуализам може се критиковати само интелектом, једино разум може одлучити је ли пут његов целисходан или не. Сама историја сведочи, да је овај захтев исправан. За физику и астрономију, које су у средњем веку опасне биле за сваћање о Богу, (данас изгледа да нема места за Бога у Коперникову сунчаном систему) теологија неће дазна, што доказује да је безобзирни интелектуалистични пут ових наука најбољи. Није далеко време или је већ ту, када ће и биолошке науке ићи својим интелектуалним путем. Превео Живојин Раковић, учитељ. (Наставиће се.)